Joe Dassin - A'toi

ДВОРЦИ ЛОАРЕ

Ако се затекнете било где у Француској, можда и на путу за Париз, не би требало да пропустите прилику да обиђете долину реке Лоаре. Долина Лоаре, најдуже француске реке, позната је по дворцима који на њој леже. Њих има око 300, а они у централном делу долине ове реке, између места Сили на Лоари и Шалон на Лоари, под заштитом су УНЕСЦО-а од 2000. године. За долину су, осим двораца, карактеристични и бројни виногради.

Данас, неки од ових двораца су хотели, неки су у приватном власништву и служе као куће или викендице, а неки припадају влади и отворени су за туристе. Иако нису много међусобно удаљени, сваки од њих је посебан јер су грађени у различитим епохама, а још битније – у различите сврхе. Неки од њих су претрпели тешке крађе и уништавања за време Француске револуције, други за време светских ратова, када су служили војсци. Ипак, дворци су мање-више очувани и својом бајковитошћу привлаче туристе из целог света, највише због тога што пружају могућност да се “преселимо” у XV, XVI, XVII век…

Неки од најинтересантнијих двораца су Шамбор, Шенонсо, Блоа, Шомон…

Шамбор

Ово је највећи лоарски дворац и један од препознатљивијих двораца на свету. Шамбор има архитектуру карактеристичну за француску ренесансу. Градио га је краљ Франсоа I у XVI веку, а изградња је трајала двадесетак година. Краљ га је користио само када је ишао у лов, а иначе је имао друга два дворца у којима је живео, Блоа и Амбуаз.

Дворац се састоји из централне тврђаве и четири куле које окружују тај централни део. Иако добро утврђен, дворац није требало да штити од непријатеља – чак и шанац и бедем су ту више из декоративних разлога. Посебно је интересантан предивно украшен кров, за који је краљ желео да што више подсећа на ведуту Константинопоља. Његов кров заправо чини 11 различитих кула и 3 димњака, распоређених, наизглед, без икакве симетричности, док крајњи резултат упућује на супротно – линија крова заиста изгледа као да је сваком делу баш ту место.

Занимљивости:
овај дворац има чак 440 соба и 365 камина;
послужио је као инспирација за Rоyаl Hоllowаy Лондонског универзитета;
1939, пре почетка Другог светског рада, “Мона Лиза” је пренета из Лувра у Шамбор јер се веровало да ће тамо бити најбезбеднија.

Шенонсо

Налази се близу села Шенонсо на реци Шер. Појављује се у рукописима још у XI веку! Међутим, данашњи Шенонсо не личи на онај из XI или XII века. До темеља је срушен у XVI веку, када је изграђен потпуно нов дворац који највише личи на данашњи.

Овај дворац прошао је кроз многе руке и сваки од власника на њему је оставио свој печат, често уско повезан са оним за шта су га власници највише користили – Катарина Медичи га је највише користила за величанствена ноћна окупљања која је организовала; Луиз, жена Хенрија III, после мужевљеве смрти бесциљно је лутала његовим ходницима на чије је зидове поставила црне таписерије са костурским главама. У XVIII веку, многе његове статуе пребачене су у Версај.

За време Француске револуције, дворац није био срушен јер је представљао једини начин за прелазак реке у кругу од неколико миља, а и због тога што се на њему добро зарађивало. Његово име промењено је за време ове револуције из Chenonceaux у Chenonceau како би, како се причало, тадашња власница удовољила револуционарима и избацила то “краљевско x”. Иако не постоје веродостојни подаци који би ово потврдили, ипак је данас име дворца “републиканско”, Chenonceau.

Занимљивости:
први ватромет икада у Француској био је управо у Шенонсоу, поводом доласка Франсоа II на престо;
1913. дворац је откупила породица Меније, позната по производњи чоколаде, у чијем власништву је и данас;
Шенонсо је, после Версаја, најпосећенији француски замак.

Блоа

Ово је замак у француском градићу Блоа, који обухвата неколико различитих здања која су грађена у периоду од XIII до XVII века, тако да његова архитектура обухвата представља комбинацију различитих стилова из неколико епоха: готског, ренесансног, класичног…

Једна од најстаријих соба овог замка датира из самог почетка XIII века и једна је од највећих очуваних соба готичког стила данас. Коришћена је за разне велике састанке и окупљања, али и као судница.

Франсоа I је у XVI веку по наговору супруге, која је желела да се у њега пресели, обновио цео замак и додао му ново крило. У том крилу направио је једну од највећих библиотека тог времена која је, након што је краљица умрла, премештена у замак Фонтенбло, а касније су те књиге биле попут језгра за Националну библиотеку Француске.

Занимљивости: 

дворац има 564 собе, од којих 100 спаваћих, али свака соба има камин;
за време Француске револуције револуционари су, у жељи да униште све трагове племства, покрали и уништили замак који замало да буде срушен – спасило га је то што је служио као касарна;
данас је Блоа отворен за туристе и можете видети “отровни кабинет” Катарине Медичи, односно просторију у којој је наводно крила отрове, што је највероватније само соба у којој је држала вредне предмете како би их показивала гостима. 

ГАЛСКИ ПЕТАО – симбол Француске

Галски петао је незванични национални симбол Француског народа још из древних времена. Популарност галског петла, као националног симбола је нагло порасла за време Француске револуције.

Данас се овај симбол најчешће користи као маскота репрезентације или при спортским сусретима.

Французи су мотив галског петла искористили за ковање једне од најпопуларније златне кованице у свету (French Rooster или Gold Rooster ). Иако постоје кованице са годином ковања 1899, званичне серије почињу од 1901. године, и ковање овог златника траје све до почетка I светског рата, то јест до 1914. године.

Ово је француски златник од 20 франака из доба Треће републике познат као златник "Маriаnnе", који је добио назив по лику младе жене која је на задњој страни дуката. Маrianne  је француски национални симбол који симболизује слободу и разум.

Овај златник је познат још под називом "петао" јер је на предњој страни дуката утиснут галски петао, који је такође један од симбола Француске. 

На предњој страни кованице, кружно изнад петла исписан је текст LIBERTE-ЕGALITE-FRATERNITE што значи СЛОБОДА-ЈЕДНАКОСТ-БРАТСТВО. Вредност 20ФЦС (франака) исписана је у доњем средишњем делу раздвојена петловим ногама. На дну је исписана година издања.

Тежина златника је 6,45 грама, а финоћа злата је 900, што значи да у себи садржи чистог злата 5,8065 грама. Пречник златника је 21мм, а дебљина 1,3мм.

МАРСЕЈ, метропола на мору

Лучки велеград са имиграцијом из свих крајева света, Марсеј није прошао процес гентрификације који је захватио остале градове на Азурној обали.

Други по величини град у Француској, Марсеј је и највећа трговачка лука у земљи и друга по величини у Европи, после Ротердама.

Са 1.600.000 становника, Марсеј се далеко разликује од монденских туристичких центара као што су Кан и Ница, или мали и још скупљи Ст. Тропе и Антиб.

Марсеј има све одлике велеграда, али медитеранска атмосфера је свеприсутна, а историјски центар града обилује зградама импресивне архитектуре.

АТРАКЦИЈЕ

Canebière је главна градска артерија у старом делу града, дуга 1 км, протеже се од Старе луке (Vieux-port) до кварта Réformés. У овој улици је 1934. убијен југословенски краљ Александар I Карађорђевић.

Le Vieux Port (Стара лука) се налази у самом историјском центру, а за туристе је нарочито атрактивна рибља пијаца која се ту одржава преко дана. Стару луку су основали стари Грци још 600. године старе ере, када су успоставили трговачки пункт или емпорион.

                 

Oпера је дуго била најпознатија грађевина Марсеја – подигнута је крајем 18. века, у стилу у којем су се тада градиле опере у осталим француским градовима попут Лиона и Бордоа. Године 1919. зграда је скоро потпуно уништена у пожару, али је успешно реконструисана у арт деко стилу. 

Notre Dame de la Garde је огромна црква, смештена на узвишењу изнад центра града, одакле се пружа по многима најлепши поглед на Марсеј. Око цркве се могу приметити олупине чамаца, јер су рибари некад доносили чамце овамо како би их освештали пред одлазак у риболов. 

Ile d'If је једно од острва архипелага недалеко од обале, на којем се налази тврђава у којој је у роману Александра Диме био заточен Гроф Монте Кристо. 

ИМИГРАНТИ 

Због огромног промета који има марсејска лука, град има изражен космополитски дух. Највећи број имиграната из некадашњих француских колонија, пре свега оних на северу Африке, у Француску легално и илегално стиже у главном преко Марсеја. 

У новијем периоду Марсеј је погодило неколико таласа емиграције. Почетком двадесетог века дошао је велики број људи из Грчке и Италије, у толикој мери да су у једном тренутку Италијани чинили 40% популације. 

Током Првог светског рата избеглице су у главном стизале из Русије и Јерменије, а Шпанци су масовно дошли током Шпанског грађанског рата (1936-1939). 

У периоду између два светска рата у Марсеј је избегао велики број Бербера са Севера Африке, а након 1945. дошло је до масовног усељавања црнаца из суб-сахарске Африке 

ГАСТРОНОМИЈА 

Кухиња је типично медитеранска, са пуно свежег поврћа (у главном парадајз, тиквице, патлиџан, анис) и великим избором рибе. 

Најпознатији марсејски специјалитет је bouillabaisse (бујабес), рибља чорба која се прави у најразличитијим варијантама, али најчешћи састојци поред рибе и плодова мора су парадајз, маслиново уље, црни и бели лук, и локални зачини, као што су босиљак, тимијан (мајчина душица), анис, и чубар.

bouillabaisse (Бујабес) је најпознатији марсејски специјалитет
У Прованси се често једе још и aioli, сос од маслиновог уља и белог лука, у који се често додаје јаје и сенф. 

ОКОЛИНА 

Aix-en-Province је главни град Провансе, налази се у унутрашњости на само 30 км од Марсеја малим, али беспрекорно одржаваним локалним путем. За разлику од Марсеја који је лучки велеград, Аиx је мањи, али видљиво богатији и сређенији град. Овај типичан провансалски градић туристички је профитирао од Пола Сезана, брзог воза ТЖВ, многобројних студената, и одличног шопинга. Архитектура је импресивна, град је познат по многобројним фонтанама с обзиром да лежи на термалним изворима. Аиx има и завидан ноћни живот, најпре захваљујући великој студентској популацији. Хотели у Аиxу су за нијансу скупљи од већине градова у Француској - двокреветне собе са доручком су од 50 € па навише. 

Kan (150 км) је поред Нице највећи туристички град на Азурној обали, симбол гламура захваљујући најпознатијем европском фестивалу филма. Као и остала места у околини, Кан су као туристичку дестинацију први открили британски туристи у 19. веку, а за њима су уследили Немци. Временом су почеле да ничу велелепне виле-викендице богатих, а почетком 20. века саграђени су луксузни хотели као што су Мирамар и Мартинез. 

Nica (175 км) има добре плаже (од којих су многе јавне и не плаћају се), одличне коктеле, добро опремљене уметничке музеје, римске рушевине, фестивале, неке од најбољих ресторана у Француској, и клабинг за сваку похвалу. 

Antib (160 км) се налази између Кана и Нице, један је од најстаријих градова на Азурној обали са спектакуларним историјским центром, али и развијеним ноћним животом у делу Juan les Pins. 

КАКО СТИЋИ 

Авионом – на марсејски аеродром слеће већина великих компанија, као и  low cost  превозници. До града се лако стиже аутобусом који полази на сваких 20 минута, а вожња траје око пола сата. Карта у једном правцу је око 10 €. Таxи од аеродрома до центра је 40 € у дневној тарифи, и 50 € у ноћној. 

Возом - Француска железница је једна од најсофистициранијих на свету, а Марсеј је одлично повезан са осталим местима у земљи. На линији Париз - Марсеј саобраћа брзи воз ТЖВ, а пут траје само 3 сата. До Брисела треба око 5 и по сати, а до Лондона око 7 ч. 

Аутом – аутопутеви у Француској су беспрекорни, али се плаћају. Опција су национални друмови, који су ужи, али су такође добро одржавани. Марсеј је од Париза удаљен око 800 км, од Милана 550 км, а од Амстердама 1.300 км.

Извор: Б92

ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА

Јованка Орлеанка је симбол францкуског устанка. У ствари, она је оличење отпора народа Француске против Енглеза у Стогодишњем рату вођеном око наслеђа француске круне.

Француска је већ била уморна од рата, када је на историјску сцену ступила девојка од 16 година, која се звала Јованка Орлеанка. Она је "чула гласове, понајвише глас светог Михаила, како је позивају да ослободи краљевство од непријатеља". У оно доба, када су људи били већином религиозни, оваква прича била је добродошла краљу, као прилика да својој војсци врати самопоуздање.

Краљ је поверио војску Јованки (одред од око 800 људи), која је свој занос успела да пренесе на сурове ратнике. Јованка је натерала Енглезе да обуставе опсаду Орлеана и 1429. их потукла код Патеа. Енглези су се повукли. Исте године, краљ Шарл VII долази у Ремс, где је крунисан. Постао је неоспориви краљ Француске. Убрзо Французима се предају и други градови. Јованка располаже још само једном малом четом, и води мале чарке, изненада нападајући и опседајући усамљене градове.
Маја 1430, при опсади Компињеа, који брани један савезник бургундског војводе Јован Луксенбуршки, Јованка пада у његово ропство и он је, шест месеци касније, продаје Енглезима. Суђење Јованки Орлеанки у Руану, у зиму 1431, добро је познато, пошто су Енглези изванредно монтирали процес.

Оптужили су је за јерес и одвели пред црквени суд, под председништвом бискупа, који је био потпуно одан Енглезима. Циљ Енглеза је био да Јованку покоре и уклоне и тако сузбију народни отпор. Јованка се бранила врло једноставно, али веома вешто и снажно. Најзад пристаје да се покори, да се одрекне својих веровања и да не носи више мушко одело. Свирепи насртаји њених чувара нагоне је да одмах прекрши обећања. Проглашавају је за кривца у поврату. Предају је светом суду, тј. Енглезима. Осуђена је на смрт спаљивањем, и на ломачи, која је подигнута у Руану 30. маја 1431, на Старом тргу, Јованка показује снажну вољу и чврстину карактера и вере. Јованкино страдање изазвало је велико узбуђење чак и међу енглеским војницима који су присуствовали спаљивању.

У XIX веку проглашена је за националног хероја Француске.

Јованка Орлеанка је живела само 19 година и за тако кратак живот успела је да постане идеал, симбол и мит.

ДИЗНИЛЕНД - ПАРИЗ

ЖЕЛИТЕ ЛИ ДА ПОСЕТИТЕ НАЈЛЕПШУ ДЕСТИНАЦИЈУ СА ВАШОМ ДЕЦОМ? ПОСЕТИТЕ ДИЗНИЛЕНД У ПАРИЗУ, ЛЕП ПРОВОД!

МАДАМ ТИСО

МАДАМ ТИСО, женa која је својим воштаним стваралаштвом обележила крај 18. и почетак 19. Века.

Мери Тисо, чије је право име било Ана Мари Гросхолц, рођена је у Француској у скромној породици 1761. године.

Још као девојчица, постала је кућна помоћница у кући доктора Филипа Киртјиса, који се бавио моделирањем. Одушевљена воштаним фигурама које је израђивао, и сама је почела да учи вајање воском.

Своју прву фигуру, лик француског књижевника Волтера, направила је са 17 година. Уследиле су фигуре и других важних личности тог времена. Међу првима су биле фигуре филозофа Жан-Жака Русоа и политичара Бенџамина Френклина.

У периоду Француске револуције, да би избегла гиљотину, своје уточиште пронашла је у кругу породице краља Луја XVI.
Након Киртјисове смрти, Мери Тисо је припала његова колекција воштаних фигура. Године 1802. она одлази у Лондон. ЗбогФранцуско-енглеског рата, Тисоова се нија смела вратити у Француску, тако да је била приморана да заједно са својом колекцијом путује кроз Велику Британију и Ирску. Прва стална поставка њених воштаних фигура лоцирана је у улици Бејкер у Лондону 1835.

Једна од највећих атракција њеног музеја је Дворана страве. Овај део поставке обухвата неке од жртава Француске револуције и такође новије креације убица и осталих криминалаца.

И фигуре других познатих људи су додате поставци, као што су фигуре Хорејшија Нелсона и сера Волтера Скота. Својим фигурама лагано је освајала свет 18. века, а многе од њих се и данас налазе у Музеју „Мадам Тисо" у Лондону. Тамо је сачуван и њен воштани аутопортрет који краси улаз музеја, а који је извајала 1842. године

На садшњу локацију у улици Марилебон музеј је премештен 1884. године а 1925.пожар је уништио неке фигуре, али већина их је остала неоштећена.

Музеј Мадам Тисо је данас једна од највећих туристичких атракција у Лондону. Има своје огранке у Амстердаму, Хонг Конгу, Лас Вегасу и Њујорку. Данас воштане фигуре обухватају историјске и краљевске личности, филмске и спортске звезде и познате убице.