Joe Dassin - A'toi

ДВОРЦИ ЛОАРЕ

Ако се затекнете било где у Француској, можда и на путу за Париз, не би требало да пропустите прилику да обиђете долину реке Лоаре. Долина Лоаре, најдуже француске реке, позната је по дворцима који на њој леже. Њих има око 300, а они у централном делу долине ове реке, између места Сили на Лоари и Шалон на Лоари, под заштитом су УНЕСЦО-а од 2000. године. За долину су, осим двораца, карактеристични и бројни виногради.

Данас, неки од ових двораца су хотели, неки су у приватном власништву и служе као куће или викендице, а неки припадају влади и отворени су за туристе. Иако нису много међусобно удаљени, сваки од њих је посебан јер су грађени у различитим епохама, а још битније – у различите сврхе. Неки од њих су претрпели тешке крађе и уништавања за време Француске револуције, други за време светских ратова, када су служили војсци. Ипак, дворци су мање-више очувани и својом бајковитошћу привлаче туристе из целог света, највише због тога што пружају могућност да се “преселимо” у XV, XVI, XVII век…

Неки од најинтересантнијих двораца су Шамбор, Шенонсо, Блоа, Шомон…

Шамбор

Ово је највећи лоарски дворац и један од препознатљивијих двораца на свету. Шамбор има архитектуру карактеристичну за француску ренесансу. Градио га је краљ Франсоа I у XVI веку, а изградња је трајала двадесетак година. Краљ га је користио само када је ишао у лов, а иначе је имао друга два дворца у којима је живео, Блоа и Амбуаз.

Дворац се састоји из централне тврђаве и четири куле које окружују тај централни део. Иако добро утврђен, дворац није требало да штити од непријатеља – чак и шанац и бедем су ту више из декоративних разлога. Посебно је интересантан предивно украшен кров, за који је краљ желео да што више подсећа на ведуту Константинопоља. Његов кров заправо чини 11 различитих кула и 3 димњака, распоређених, наизглед, без икакве симетричности, док крајњи резултат упућује на супротно – линија крова заиста изгледа као да је сваком делу баш ту место.

Занимљивости:
овај дворац има чак 440 соба и 365 камина;
послужио је као инспирација за Rоyаl Hоllowаy Лондонског универзитета;
1939, пре почетка Другог светског рада, “Мона Лиза” је пренета из Лувра у Шамбор јер се веровало да ће тамо бити најбезбеднија.

Шенонсо

Налази се близу села Шенонсо на реци Шер. Појављује се у рукописима још у XI веку! Међутим, данашњи Шенонсо не личи на онај из XI или XII века. До темеља је срушен у XVI веку, када је изграђен потпуно нов дворац који највише личи на данашњи.

Овај дворац прошао је кроз многе руке и сваки од власника на њему је оставио свој печат, често уско повезан са оним за шта су га власници највише користили – Катарина Медичи га је највише користила за величанствена ноћна окупљања која је организовала; Луиз, жена Хенрија III, после мужевљеве смрти бесциљно је лутала његовим ходницима на чије је зидове поставила црне таписерије са костурским главама. У XVIII веку, многе његове статуе пребачене су у Версај.

За време Француске револуције, дворац није био срушен јер је представљао једини начин за прелазак реке у кругу од неколико миља, а и због тога што се на њему добро зарађивало. Његово име промењено је за време ове револуције из Chenonceaux у Chenonceau како би, како се причало, тадашња власница удовољила револуционарима и избацила то “краљевско x”. Иако не постоје веродостојни подаци који би ово потврдили, ипак је данас име дворца “републиканско”, Chenonceau.

Занимљивости:
први ватромет икада у Француској био је управо у Шенонсоу, поводом доласка Франсоа II на престо;
1913. дворац је откупила породица Меније, позната по производњи чоколаде, у чијем власништву је и данас;
Шенонсо је, после Версаја, најпосећенији француски замак.

Блоа

Ово је замак у француском градићу Блоа, који обухвата неколико различитих здања која су грађена у периоду од XIII до XVII века, тако да његова архитектура обухвата представља комбинацију различитих стилова из неколико епоха: готског, ренесансног, класичног…

Једна од најстаријих соба овог замка датира из самог почетка XIII века и једна је од највећих очуваних соба готичког стила данас. Коришћена је за разне велике састанке и окупљања, али и као судница.

Франсоа I је у XVI веку по наговору супруге, која је желела да се у њега пресели, обновио цео замак и додао му ново крило. У том крилу направио је једну од највећих библиотека тог времена која је, након што је краљица умрла, премештена у замак Фонтенбло, а касније су те књиге биле попут језгра за Националну библиотеку Француске.

Занимљивости: 

дворац има 564 собе, од којих 100 спаваћих, али свака соба има камин;
за време Француске револуције револуционари су, у жељи да униште све трагове племства, покрали и уништили замак који замало да буде срушен – спасило га је то што је служио као касарна;
данас је Блоа отворен за туристе и можете видети “отровни кабинет” Катарине Медичи, односно просторију у којој је наводно крила отрове, што је највероватније само соба у којој је држала вредне предмете како би их показивала гостима. 

ГАЛСКИ ПЕТАО – симбол Француске

Галски петао је незванични национални симбол Француског народа још из древних времена. Популарност галског петла, као националног симбола је нагло порасла за време Француске револуције.

Данас се овај симбол најчешће користи као маскота репрезентације или при спортским сусретима.

Французи су мотив галског петла искористили за ковање једне од најпопуларније златне кованице у свету (French Rooster или Gold Rooster ). Иако постоје кованице са годином ковања 1899, званичне серије почињу од 1901. године, и ковање овог златника траје све до почетка I светског рата, то јест до 1914. године.

Ово је француски златник од 20 франака из доба Треће републике познат као златник "Маriаnnе", који је добио назив по лику младе жене која је на задњој страни дуката. Маrianne  је француски национални симбол који симболизује слободу и разум.

Овај златник је познат још под називом "петао" јер је на предњој страни дуката утиснут галски петао, који је такође један од симбола Француске. 

На предњој страни кованице, кружно изнад петла исписан је текст LIBERTE-ЕGALITE-FRATERNITE што значи СЛОБОДА-ЈЕДНАКОСТ-БРАТСТВО. Вредност 20ФЦС (франака) исписана је у доњем средишњем делу раздвојена петловим ногама. На дну је исписана година издања.

Тежина златника је 6,45 грама, а финоћа злата је 900, што значи да у себи садржи чистог злата 5,8065 грама. Пречник златника је 21мм, а дебљина 1,3мм.

МАРСЕЈ, метропола на мору

Лучки велеград са имиграцијом из свих крајева света, Марсеј није прошао процес гентрификације који је захватио остале градове на Азурној обали.

Други по величини град у Француској, Марсеј је и највећа трговачка лука у земљи и друга по величини у Европи, после Ротердама.

Са 1.600.000 становника, Марсеј се далеко разликује од монденских туристичких центара као што су Кан и Ница, или мали и још скупљи Ст. Тропе и Антиб.

Марсеј има све одлике велеграда, али медитеранска атмосфера је свеприсутна, а историјски центар града обилује зградама импресивне архитектуре.

АТРАКЦИЈЕ

Canebière је главна градска артерија у старом делу града, дуга 1 км, протеже се од Старе луке (Vieux-port) до кварта Réformés. У овој улици је 1934. убијен југословенски краљ Александар I Карађорђевић.

Le Vieux Port (Стара лука) се налази у самом историјском центру, а за туристе је нарочито атрактивна рибља пијаца која се ту одржава преко дана. Стару луку су основали стари Грци још 600. године старе ере, када су успоставили трговачки пункт или емпорион.

                 

Oпера је дуго била најпознатија грађевина Марсеја – подигнута је крајем 18. века, у стилу у којем су се тада градиле опере у осталим француским градовима попут Лиона и Бордоа. Године 1919. зграда је скоро потпуно уништена у пожару, али је успешно реконструисана у арт деко стилу. 

Notre Dame de la Garde је огромна црква, смештена на узвишењу изнад центра града, одакле се пружа по многима најлепши поглед на Марсеј. Око цркве се могу приметити олупине чамаца, јер су рибари некад доносили чамце овамо како би их освештали пред одлазак у риболов. 

Ile d'If је једно од острва архипелага недалеко од обале, на којем се налази тврђава у којој је у роману Александра Диме био заточен Гроф Монте Кристо. 

ИМИГРАНТИ 

Због огромног промета који има марсејска лука, град има изражен космополитски дух. Највећи број имиграната из некадашњих француских колонија, пре свега оних на северу Африке, у Француску легално и илегално стиже у главном преко Марсеја. 

У новијем периоду Марсеј је погодило неколико таласа емиграције. Почетком двадесетог века дошао је велики број људи из Грчке и Италије, у толикој мери да су у једном тренутку Италијани чинили 40% популације. 

Током Првог светског рата избеглице су у главном стизале из Русије и Јерменије, а Шпанци су масовно дошли током Шпанског грађанског рата (1936-1939). 

У периоду између два светска рата у Марсеј је избегао велики број Бербера са Севера Африке, а након 1945. дошло је до масовног усељавања црнаца из суб-сахарске Африке 

ГАСТРОНОМИЈА 

Кухиња је типично медитеранска, са пуно свежег поврћа (у главном парадајз, тиквице, патлиџан, анис) и великим избором рибе. 

Најпознатији марсејски специјалитет је bouillabaisse (бујабес), рибља чорба која се прави у најразличитијим варијантама, али најчешћи састојци поред рибе и плодова мора су парадајз, маслиново уље, црни и бели лук, и локални зачини, као што су босиљак, тимијан (мајчина душица), анис, и чубар.

bouillabaisse (Бујабес) је најпознатији марсејски специјалитет
У Прованси се често једе још и aioli, сос од маслиновог уља и белог лука, у који се често додаје јаје и сенф. 

ОКОЛИНА 

Aix-en-Province је главни град Провансе, налази се у унутрашњости на само 30 км од Марсеја малим, али беспрекорно одржаваним локалним путем. За разлику од Марсеја који је лучки велеград, Аиx је мањи, али видљиво богатији и сређенији град. Овај типичан провансалски градић туристички је профитирао од Пола Сезана, брзог воза ТЖВ, многобројних студената, и одличног шопинга. Архитектура је импресивна, град је познат по многобројним фонтанама с обзиром да лежи на термалним изворима. Аиx има и завидан ноћни живот, најпре захваљујући великој студентској популацији. Хотели у Аиxу су за нијансу скупљи од већине градова у Француској - двокреветне собе са доручком су од 50 € па навише. 

Kan (150 км) је поред Нице највећи туристички град на Азурној обали, симбол гламура захваљујући најпознатијем европском фестивалу филма. Као и остала места у околини, Кан су као туристичку дестинацију први открили британски туристи у 19. веку, а за њима су уследили Немци. Временом су почеле да ничу велелепне виле-викендице богатих, а почетком 20. века саграђени су луксузни хотели као што су Мирамар и Мартинез. 

Nica (175 км) има добре плаже (од којих су многе јавне и не плаћају се), одличне коктеле, добро опремљене уметничке музеје, римске рушевине, фестивале, неке од најбољих ресторана у Француској, и клабинг за сваку похвалу. 

Antib (160 км) се налази између Кана и Нице, један је од најстаријих градова на Азурној обали са спектакуларним историјским центром, али и развијеним ноћним животом у делу Juan les Pins. 

КАКО СТИЋИ 

Авионом – на марсејски аеродром слеће већина великих компанија, као и  low cost  превозници. До града се лако стиже аутобусом који полази на сваких 20 минута, а вожња траје око пола сата. Карта у једном правцу је око 10 €. Таxи од аеродрома до центра је 40 € у дневној тарифи, и 50 € у ноћној. 

Возом - Француска железница је једна од најсофистициранијих на свету, а Марсеј је одлично повезан са осталим местима у земљи. На линији Париз - Марсеј саобраћа брзи воз ТЖВ, а пут траје само 3 сата. До Брисела треба око 5 и по сати, а до Лондона око 7 ч. 

Аутом – аутопутеви у Француској су беспрекорни, али се плаћају. Опција су национални друмови, који су ужи, али су такође добро одржавани. Марсеј је од Париза удаљен око 800 км, од Милана 550 км, а од Амстердама 1.300 км.

Извор: Б92

ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА

Јованка Орлеанка је симбол францкуског устанка. У ствари, она је оличење отпора народа Француске против Енглеза у Стогодишњем рату вођеном око наслеђа француске круне.

Француска је већ била уморна од рата, када је на историјску сцену ступила девојка од 16 година, која се звала Јованка Орлеанка. Она је "чула гласове, понајвише глас светог Михаила, како је позивају да ослободи краљевство од непријатеља". У оно доба, када су људи били већином религиозни, оваква прича била је добродошла краљу, као прилика да својој војсци врати самопоуздање.

Краљ је поверио војску Јованки (одред од око 800 људи), која је свој занос успела да пренесе на сурове ратнике. Јованка је натерала Енглезе да обуставе опсаду Орлеана и 1429. их потукла код Патеа. Енглези су се повукли. Исте године, краљ Шарл VII долази у Ремс, где је крунисан. Постао је неоспориви краљ Француске. Убрзо Французима се предају и други градови. Јованка располаже још само једном малом четом, и води мале чарке, изненада нападајући и опседајући усамљене градове.
Маја 1430, при опсади Компињеа, који брани један савезник бургундског војводе Јован Луксенбуршки, Јованка пада у његово ропство и он је, шест месеци касније, продаје Енглезима. Суђење Јованки Орлеанки у Руану, у зиму 1431, добро је познато, пошто су Енглези изванредно монтирали процес.

Оптужили су је за јерес и одвели пред црквени суд, под председништвом бискупа, који је био потпуно одан Енглезима. Циљ Енглеза је био да Јованку покоре и уклоне и тако сузбију народни отпор. Јованка се бранила врло једноставно, али веома вешто и снажно. Најзад пристаје да се покори, да се одрекне својих веровања и да не носи више мушко одело. Свирепи насртаји њених чувара нагоне је да одмах прекрши обећања. Проглашавају је за кривца у поврату. Предају је светом суду, тј. Енглезима. Осуђена је на смрт спаљивањем, и на ломачи, која је подигнута у Руану 30. маја 1431, на Старом тргу, Јованка показује снажну вољу и чврстину карактера и вере. Јованкино страдање изазвало је велико узбуђење чак и међу енглеским војницима који су присуствовали спаљивању.

У XIX веку проглашена је за националног хероја Француске.

Јованка Орлеанка је живела само 19 година и за тако кратак живот успела је да постане идеал, симбол и мит.

ДИЗНИЛЕНД - ПАРИЗ

ЖЕЛИТЕ ЛИ ДА ПОСЕТИТЕ НАЈЛЕПШУ ДЕСТИНАЦИЈУ СА ВАШОМ ДЕЦОМ? ПОСЕТИТЕ ДИЗНИЛЕНД У ПАРИЗУ, ЛЕП ПРОВОД!

МАДАМ ТИСО

МАДАМ ТИСО, женa која је својим воштаним стваралаштвом обележила крај 18. и почетак 19. Века.

Мери Тисо, чије је право име било Ана Мари Гросхолц, рођена је у Француској у скромној породици 1761. године.

Још као девојчица, постала је кућна помоћница у кући доктора Филипа Киртјиса, који се бавио моделирањем. Одушевљена воштаним фигурама које је израђивао, и сама је почела да учи вајање воском.

Своју прву фигуру, лик француског књижевника Волтера, направила је са 17 година. Уследиле су фигуре и других важних личности тог времена. Међу првима су биле фигуре филозофа Жан-Жака Русоа и политичара Бенџамина Френклина.

У периоду Француске револуције, да би избегла гиљотину, своје уточиште пронашла је у кругу породице краља Луја XVI.
Након Киртјисове смрти, Мери Тисо је припала његова колекција воштаних фигура. Године 1802. она одлази у Лондон. ЗбогФранцуско-енглеског рата, Тисоова се нија смела вратити у Француску, тако да је била приморана да заједно са својом колекцијом путује кроз Велику Британију и Ирску. Прва стална поставка њених воштаних фигура лоцирана је у улици Бејкер у Лондону 1835.

Једна од највећих атракција њеног музеја је Дворана страве. Овај део поставке обухвата неке од жртава Француске револуције и такође новије креације убица и осталих криминалаца.

И фигуре других познатих људи су додате поставци, као што су фигуре Хорејшија Нелсона и сера Волтера Скота. Својим фигурама лагано је освајала свет 18. века, а многе од њих се и данас налазе у Музеју „Мадам Тисо" у Лондону. Тамо је сачуван и њен воштани аутопортрет који краси улаз музеја, а који је извајала 1842. године

На садшњу локацију у улици Марилебон музеј је премештен 1884. године а 1925.пожар је уништио неке фигуре, али већина их је остала неоштећена.

Музеј Мадам Тисо је данас једна од највећих туристичких атракција у Лондону. Има своје огранке у Амстердаму, Хонг Конгу, Лас Вегасу и Њујорку. Данас воштане фигуре обухватају историјске и краљевске личности, филмске и спортске звезде и познате убице.

МОЛИЈЕР (фр. Molière)

МОЛИЈЕР  (фр. Molière), право име Жан Батист Поклен (фр. Jean-Baptiste Poquelin; Париз, 15. јануар 1622 — Париз, 17. фебруар 1673) је биофранцуски глумац, писац комедија и директор позоришта из епохе класицизма.

У црквеним књигама записано је да је Молијер крштен 15.јануара 1622.године у Паризу као Жан Батист Поклен.Дечак је безбрижно живео све до смрти мајке Мери Кресе,која је умрла када је он имао свега 10 година.Бригу о маленом Жан Батисту и његовом образовању преузео је његов отац Жан Поклен,овлашћени краљев тапетар и трговац намештајем.Отац је омогућио веома добро образовање свом сину у колеџу Клермонт у којем су школовани многи виђени Французи,попут Волтера.Очева намера била је да син настави породични посао с намештајем,али залуд,син је волео"даске које живот значе" више него витрине.Напустио је студије права и 1643.придружио се деветочланој позоришној трупи и посветио се писању и извођењу разних књижевних предложака.Његово уметничко име, Молијер,први пут се спомиње у неком документу датираном 28.јуна 1644.године.У почетку, Молијер није писао праве комаде,већ само скицирао сценарије малих комичних комада.Велики број тих малих комада је изгубљен,а према оцени неких критичара то и није нека штета јер фарсе са почетка његове каријере нису биле оригиналне.
Својим комедијама,које се играју широм света на безброј различитих језика,а које се баве универзалним људским слабостима,овај комедиограф и данас успева да нас насмеје до суза. Битно је нагласити да је Молијер живео пре скоро четири века,а да оно што је написао увек изгледа као нешто што је написано јуче.

ПУТ СЛАВЕ
Молијеров успон почео је једног октобарског поподнева 1658.године,када је у Лувру на импровизованој позорници наступао пред краљем Лујем XIV.Врло брзо потом,Молијерова позоришна трупа добила је заштитника у лику краљевског брата Филипа,војводе од Орлеана.Та сарадња је трајала седам година,све до онога тренутка када је краљ одлучио да преузме контролу над веома угледном и престижном позоришном компанијом.Све до повратка у Париз,Молијер је био уједно писац комедија,глумац и менаџер.Иако је био несумњиво велики аутор,не може се рећи да је био писац у оном класичном смислу:он је,наиме,писао искључиво за позориште и није марио да своја дела објави.Последица:два његова дела била су пиратизована.Многа његова дела су остала необјављена и у том периоду није издао збирку својих комедија.Комедије су,према његовом мишљењу,написане за глумце и позориште.
1645.године основао је сопствено позориште Ilustre Theatre на наговор младе,лепе и талентоване глумице Мадлен Безар.Но,то позориште није имало финансијски успех,па је стога Молијер био два пута у затвору због дугова и неплаћених рачуна.У то време у Паризу није било много поклоника позоришта ,односно већ су постојала два већ разрађена теaтра.Зато се Молијерово позориште дало на путовања у провинцију,тако су живели наредних 13 година.Наступали су у Нанту,Тулузу,Лиону,Монтељеу.Хроницари и биографи сматрају да су те "лутајуће" године биле од пресудног значаја за његову каријеру,јер је тада написао и извео своја прва дела,као сто је "Љубавна свађа" и "Ветропир".

ФРАНЦУСКИ ГЕНИЈЕ
Многи га сматрају генијем ,Волтер га је чак једном назвао"француским сликарем" ,зато што је он својом комедијом и сатиром одлично осликавао француско друштво тог доба.Молијер је био позоришни човек:умео је да глуми,пише, режира, осветљава...Његова глума је истовремено била очајна и сјајна:он је лично волео да глуми трагичне и помпезне ликове,а начин на који је то радио био ја ужасно смешан!Имао је јединствен смисао за хумор.Једном је изјавио да трагедије морају бити херојске,а да комедије морају да буду огледало стварности."...Ништа нисте постигли у комедији уколико ликови нису стварни...насмејати људе је веома чудан посао",рекао је једном.Онако како је он постављао представу,са светлим покретима ,музиком и плесом, данас модерна технологија не може да достигне својим ефектима.Већина његових најпознатијих дела:"Мизантроп","Учене жене","Грађанин племић","Дон Жуан","Умишљени болесник","Тврдица" често се играју и у нашим позориштима.

КЛОД ОСКАР МОНЕ - сликар светлости и воде

Импресионизам се јавља у Француској у време Француско-пруског рата и Париске комуне. Грађанско друштво, које је још 1789. револуцијом извојевало своја политичка и грађанска права, налазило се у овом историјском периоду на врхунцу својих економских моћи и материјалног просперитета. Импресионизам, као нови правац у сликарству, ишао је у корак са променама у друштву, науци и филозофији. Као уметнички покрет он је израз француског медитеранског духа и мада има представника и у другим земљама Европе, Француска ће увек остати класична земља импресионизма.

Импресионисти су насупрот претходницима, рационалистичким реалистима који су обрађивали програмске теме социјалног и политичког садржаја, били изразито субјективни и сензуални, тако да су на прво место стављали визуелну вредност сликарског мотива. Оно што је њима било битно јесте да прикажу свој лични доживљај, оно што су прво угледали када би се задубили у одређени призор. Интересовала их је сама импресија датог тренутка који пролази. Тежили су да уоче оно што је најкарактеристичније за предмет који посматрају и онда то и да прикажу на себи својствен начин, онако како су они то доживели. Пажњу су концентрисали на светлост, а колорит им је била страст. Радили су чешће у природи него у атељеу, при чему су их одбљесци у води доводили до нових открића у познавању боја и суштини ствари. Највише их је привлачио предео: обале реке, живот на води, кућа са вртом, а уједно и “мали људи” , њихови излети у природу, састанци у бару, позоришту, на игранци. Портрете и наге фигуре сликали су исто као и пределе: нису давали предност ни човеку над природом, ни природи над човеком.

Највећи сликари међу импресионистима били су Моне, Реноар, Дега, Писаро, Сисли, али је највећи значај ипак имао Клод Моне, који је својим делима и сликарским открићима обележио читав овај период и дао му на значају.Моне се сматра зачетником импресионизма и његовим најдоследнијим и најутицајнијим представником.

Клод Моне је француски сликар који је крајем 19. века покренуо нови правац у сликарству – импресионизам. Импресионисти су на други начин приступали слици -покушавали су да заробе природну светлост.
Клод Моне је рођен у Паризу 1840. године, а детињство је провео у Авру. Као талентовани цртач, правио је и продавао карикатуре. Његов рад је заинтересовао сликара Ежена Будена који је подржавао Монеа да слика пејзаже и природу. Моне је једном приликом рекао : ” Постао сам сликар захваљујући Будену, који је преузео терет мог образовања”.
Клод Моне је 1857. године отишао у Париз да студира, и уписује се на L’Academie Suisse. Три године касније врши војничку дужност у Алжиру. Разрешен је 1862. године и враћа се у Париз. Затим одлази у атеље сликара Глејра и тамо упознаје Реноара, Сислија и Бажија. Одушевио га је Манеов рад и њих двојица постају пријатељи. Неко време је боравио у шуми Фонтенбло сликајући природу под отвореним небом. Француски салон је одбио његове слике, биле су изложене први пут тек 1865. године. Шездесетих година 19. века, његова партнерка Камила Донсје му је била муза за неколико слика (Доручак на трави). Оженио ју је 1870. године и имали су 2 сина.
Током једног путовања за Лондон 1871. године сликар открива Танерова дела и одушевљава се његовим стилом. Моне ће се од тада бавити одсјајем светлости на води. Насликао је предивне пејзаже у магли (Лондонски Парламент, 1871.).
Моне је 1871. године насликао један пејазаж из Авра, назван Импресија рађања сунца. Али ова данас позната слика, тада је наишла на негативне критике, посебно од стране Луја Лезоја који је употребио реч импресија да би исмејао стил сликања, тиме је, незнајући, правцу наденуо име: импресионизам.

Следеће године, 1877, Моне посвећује новој серији композиција, где је као мотив узео железничку станицу Сен – Лазар. Ова станица га је дуго фасцинирала и на основу Реноарове забелешке постоји прича како је Моне, прогоњен жељом да је наслика, обукао своје најбоље одело, чипкане манжетне, узео штап са позлаћеном главом и уручио директору станице своју подсетницу.Моне се директору представио једноставним речима: »Ја сам сликар Клод Моне. Одлучио сам да сликам вашу станицу. Дуго нисам могао да се одлучим да ли да сликам северну станицу или вашу, али сада ми се чини да ваша има посебан изглед« . Моне је увек добијао шта је хтео; возови су одмах били заустављени, перони затворени, локомотиве су избацивале пару тачно на онај начин на који је Моне то желео. Изазивајући опште страхопоштовање, сместио се на станици и данима је скицирао.

Моне се 1883. године настанио у Живернију где је остао више од 40 година. Израдио је две серије слика: Pempliers и Мeules (1888-1891). Уместо да представи пејзаж онако како у тренутку осећа, он је покушавао да ухвати један моменат природе. Затим је урадио још једну серију слика на којима је представио катедралу у Риму(1892-1894). Његова дела су призната од стране уметничких критичара и публике почев од 1889. године насликао је чак 12 слика на којима су нимфе једина тема и поклонио их је држави.
Патио је од катаркте и оперисао око 1923. године. Наставио је да слика до краја 1926. године, када је оболео од канцера плућа и умро 5. децембра 1926. године. Његова сахрана, којој је присуствовао његов пријатељ Жорж Клемансо, обављена је у цркви у Живернију.

Клод Моне је узбуркао традиционални начин сликања. Није желео да што верније ослика призор, него да ухвати један тренутак светлости и предмете које она осветљава. Овај правац, назван импресионизам, подржавали су и развијали Реноар, Сезан, Каилебот и Базил.

То што је Моне био назван "уметником тренутка" постало је његово животно дело, и то га је стално водило до очајања и назад, јер циљ је био нерешива супротност – да се пролазност сачува у трајној форми. Сва еволуција Монеовог дела тежи ка оном потпуном ослобађању које му је допустило да на крају свог живота достигне једну уметност независну од реалности.

ФРАНЦУСКИ ПИСЦИ И ЊИХОВА ДЕЛА

Француску књижевност XIX и XX века представљају велики прозни писци са изузетком Волтера, највећег представника века просвећености: Александар Дима, Оноре де Балзак, Стендал, Виктор Иго, Проспер Мериме, Гистав Флобер, Емил Зола, Ги де Мопасан и Марсел Пруст и њихова велика дела.

Проспера Меримеа представља Кармен, љубавни роман чија се радња догађа у Шпанији почетком XX века. По мотивима Меримеове Кармен Жорж Бизе је компоновао најпознатију француску оперу која чини део стандардног оперског репертоара, што је донело светску славу и Бизеу и Меримеу. Меримеов роман има заплет правог криминалистичког романа чија јунакиња је лепа и нестална Кармен. Њен љубавник дон Хосе убија свога супарника за кога је Кармен несрећно удата, али она, уместо да побегне са дон Хосеом, пада у загрљај младом тореадору извргавши подсмеху несрећног дон Хосеа, па је понижени и напуштени љубавник убија.

Кандид је једно од највећих ремек-дела не само француске већ и светске књижевности, најбољи пример француског врцавог духа, писано беспрекорним стилом бесмртног Волтера, филозофа и писца који је обележио XVIII век. Млади Кандид, чији учитељ Панглос тврди да живимо у најбољем од свих могућих светова, почеће да сумња у филозофију оптимизма када га, због недозвољене љубави према грофовој кћери Кунигонди, гроф избаци из свог замка. Насилно мобилисан, Кандид ће проћи кроз све ратне невоље и доживети безброј пустоловина, да би се коначно, са својом дружином, скрасио у околини Цариграда. На крају романа, пун животне мудрости, прекинуће Панглосово мудровање речима: “То је лепо речено, али треба обрађивати свој врт”.

 

Гроф Монте Кристо Александра Диме, велика сага о издаји, љубави и освети, и Стендалов Пармски картузијански манастир, прича о потрази за славом и љубављу, захваљујући обиљу догађаја и рељефним ликовима, спадају међу најузбудљивије романе написане на француском језику. У Димином роману млади капетан Едмон Дантес, лажно оптужен и бачен у тамницу, успеће да побегне и као богати гроф Монте Кристо спроведе у дело дуго смишљану освету, а Стендалов јунак, Фабрицио дел Донго, неће остварити свој сан о слави на бојном пољу, али ће наћи љубав свог живота.

Три писца из овог избора заузимају посебно место не само у француској, већ и у светској књижевности, јер су аутори величанствених романескних целина: Балзак, творац Људске комедије, коју чине деведесет четири романа, Зола који је, следећи његов пример, написао историју породице Ругон-Макар, циклус од двадесет романа, и Марсел Пруст са својих седам обимних романа из Трагања за изгубљеним временом, дела које је највише утицало на књижевност XX века.

Виктор Иго представљен је у овом избору својим последњим романом Вандеја се буни, чија радња се догађа преломне 1783. године. Као и у његовом најпознатијем делу Јадници, и у овом роману налазимо незаборавне рељефне ликове. То су маркиз од Лантенака, који је на челу контрареволуционарне побуне ројалиста против присталица младе републике и двојица револуционара, поштени Говен, светла личност револуције, и неумољиви Симурден, њена тамна и сурова страна. Иго непристрасно приказује бурне историјске догађаје не штедећи монархисте, али ни фанатизам Робеспјеровог револуционарног Комитета за јавни спас који је своје многе верне присталице послао на гиљотину.

Балзака представља Чича Горио, најпознатије дело француске књижевности, који је велики друштвени, али такође и снажан психолошки роман са три главне личности. То су: чича Горио, некад богати трговац који је све своје имање потрошио на незахвалне кћери; млади сиромашни племић Растињак, који жели да се пробије у високо париско друштво; тајанствени Вотрен, одбегли робијаш, злочинац, али и бунтовник против друштвених неправди. У овом, у значењима богатом роману, можемо пратити заплет типичан за криминалистички роман, то је и роман о одрастању и љубавни роман, али пре свега потресна прича о људској незахвалности.

Золина Каљуга, друго по реду дело из његовог романескног циклуса, прича је о друштвеном успону бескрупулозног Аристида Ругона који стиче велико богатство продајући терене које је купио у бесцење. То је слика Париза друге половине XIX века, коју налазимо и Прустовом роману Једна Сванова љубав из његовог чувеног Трагања за изгубљеним временом, које представља најсуптилнију анализу човекове психе. Занимљиво је да се три велика романескна циклуса, Балзаков, Золин и Прустов, на известан начин настављају један на други чинећи величанствену фреску француског друштва XIX и почетка XX века.

Гистав Флобер, аутор познатих романа Госпођа Бовари и Сентиментално васпитање, у овом избору је представљен неправедно запостављеним историјским романом Саламба чија се радња догађа за време Првог пунског рата. Бујна машта ненадмашног стилисте нам дочарава древну Картагину коју нападају варварски плаћеници.

Ги де Мопасан, један од најбољих приповедача у светској књижевности, представљен је избором који носи наслов Необичне приче. За разлику од његових реалистичких приповедака, овде налазимо мање познатог Мопасана кога привлачи чудно и онострано. Верујемо да ће ова својеврсна антологија француске књижевности оправдати очекивања читалачке публике.

Француска вина

PIPER HEIDSIECK CHAMPAGNE & ЈЕАN PAUL GAULTIER – Луксузна боца шампањца

Добром шампањцу је тешко одолети...
Piper Heidsieck је шампањац из познатог региона Champagne у Француској. Његов настанак датира још из XVIII века, а произвео га је Florens Louis Heidsieck 1785. године у Реимсу.

1999. године француска модна икона, познати креатор Јеаn Paul Gaultier, првобитном изгледу боце додао је црвени стезник, а читаву деценију касније, она добија нови препознатљив дизајн коме је тешко одолети.

Гламурозна боца је инспирисана француским кан-каном и израђена је од комбинације латекса и мрежице. 

БОРА БОРА – Једно од најлепших острва на свету

Малено острво на ободу Француске Полинезије предмет је чежње туриста широм света. Према легенди, баш ово острво се прво појавило на површини мора у време када су богови стварали места за своју најоданију децу.

Широко је свега 32 километра. Окружено је лагунама и коралним гребенима и представља рај за љубитеље роњења.

Острва су први пут насељена у 4. веку од стране Полинежана, о чему сведоче древни храмови, на којима су уклесане свете корњаче. А први који је организовао путовање Европљана на ово острво је морепловац Џејмс Кук. 1842. године Бора Бора постаје француски протекторат.

Стари назив острва је Вавау и по легенди дугује свој садашњи назив поморском капетану Џејмсу Куку који је као први Европљанин стигао на острво далеке 1769.године. Чувши да домороци често изговарају реч „апоораа“ (скупштина) и помисливши да изговарају „бора бора“ острву је дао такав назив. По другој легенди острво своје име дугује тахићанској речи „пора пора“ која значи „изронило из таме“ или „прво рођење“. Након напада на Перл Харбур 1941.године америчко руководство је донело одлуку о постављању базе у јужном Пацифику и за одредиште одабрало острво Бора Бора, на којем су остали до 1946.године. Туризам почиње да се развија шездесетих година 20.века, а пун процват доживљава осамдесетих година након отварања најлуксузнијих хотела. 

Бора Бора припада групи Острва заветрине, која спада у Друштвена острва Француске Полинезије. Острво је удаљено само 260 км од Папетее, главног града ове прекоморске француске територије.
Бора Бора је највећа међународна туристичка дестинација, позната по својим луксузним аква-оријентисаним одмаралиштима. Велики број туриста као магнет привлачи прелепа природа и низ предивних плажа. У средини острва налазе се остаци некадашњих вулкана: Паиа и Отеман, који досежу висину и до 727 м. Главно насеље је Ваитапе, а налази се на западном делу острва. 

С обзриром на то да је Бора Бора јако посећена туристичка дестинација, није чудо што острво данас углавном зависи од туризма. Последњих неколико година изграђена су насеља на малим острвима, које окружује лагуна. Још пре тридесет година саграђен је први хотел, и то у виду бунгалова који стоје на штулама изнад воде. Ови бунгалови заштитни су знак острва, и налазе се у већини Бора Бора одмаралиштима.

Оно по чему је Бора Бора позната јесте роњење у коралном гребену, а оно што се у води може видети јесте велики број ајкула различитих врста. Такође, многи инструктори роњења организују излет храњења ајкула. Дуж овог острва налазе се прелепе плаже, бујни вртови, мноштво цвећа и биља. 

ПОСЛОВНИ ОБИЧАЈИ У ФРАНЦУСКОЈ

Француска је велика земљa дуге и славне историје. Током векова, као и данас, ова земља је једна од водећих сила у Европи. У Француској се још увек може осетити понос на наслеђе великог царства. Ова земља памти много ратова, догађаја и преокрета. Иако је у Другом светском рату изашла као победник, претрпела је велике губитке, како по питању колонија, тако по питању становништва. Данас Француску насељава преко 60 милиона људи који живе у 22 регије. Преко 83% становништва су католици, 2% протестанти, а 5-10% муслимани. Доминантан језик је француски, а у употреби су и многи дијалекти (провансалски, бретонски, корзикански, каталонски, баскијски...). Око 4% становништва је запослено у сектору пољопривреде,  24% у сектору индустрије и 71 % у сектору  услуга. Има развијену производњу жита, кромпира, вина. Поред овога, приходи долазе од сточарства и риболова. Има развијену производњу аутомобила, авиона, текстила и лекова. У последње време је веома развијен туризам.

Каква је пословна клима у овој земљи?

У овој земљи постоје две врсте предузећа: приватне компаније и акционарска друштва. Приватне фирме су у већини случајева мале. Уобичајено је да скупштина акционара поставља једног или неколико менаџера. План ј е обавезан у сваком предузећу, а ако желите да радите са неком француском фирмом, обавезно спремите ваш план. Систем напредовања је без јасно одређених правила. Степен оданости компанији је висок, и обично је флуктуација запослених мања у односу на друге земље. Предузећа у овој земљи су високо централизована где директор и топ менаџмент имају веома велик утицај и моћ.

Од генералног директора се очекује да буде стабилна, ауторитативна личност, широког образовања. Менаџери у почетку каријере обављају уско специјализован посао, па, временом напредују и шире сазнања, па су топ менаџери обично веома образовани.  Пажњу посвећују детаљима, чак много више него њихове колеге на сличним позицијама у другим земљама. Менаџери се не друже са потчињенима, ни на послу, ни ван њега.  Хумор није уобичајен у комуникацији људи различитог ранга. На менаџерским позицијама води се рачуна да однос буде строго формалан, док се колеге на нижим функцијама обично ословљавају именом (у званичним ситуацијама користе и презиме). У свакодневној комуникацији уочава се спонтаност и креативност. Од сарадника се очекује добра информисаност, индивидуалност и ведар дух. Присутна је јасна подела на приватни и пословни живот. Професионални односи су засновани више на ривалству него на стварној сарадњи. Такмичарски дух је присутан и то не треба тумачити као провокацију. Конкуренција је, једноставно, део традиције. Требало би знати да често и радо ступају у конфликтне ситуације и бране своје ставове. То их неће спречити да негативне реакције друге стране једноставно - не чују.

Шта је битно знати?

Француска има радно време генерално од 8.30/9.00 до 18.30/19.00, са паузом за ручак од два сата или више. Често у Паризу и осталим центрима запослени у канцеларијама остају до 20.00 часова. Прековремени рад је уобичајен, посебно за људе на вишим позицијама. Најбоље је заказати састанке око 11.00 или после паузе око 15.30.  Не треба заказивати састанке током лета, посебно у августу, јер тада већина Француза користи годишњи одмор. У Француској запослени имају пет недеља плаћеног одмора.

Како се обући и о чему разговарати?

Французи ће, као и Шпанци или Португалци, кроз вашу појаву процењивати имовни и друштвени статус. Генерално, одећа треба да буде класична и формална. Жене у овој земљи развијене модне индустрије ће бити добродошле као елегантне. Французи су страствени учесници у дебатама, тако да само ако сте сигурно упућени у тему, треба учествовати у расправи. Предност је добро познавање француске историје и културе.  Увек се може разговарати о уметности, музици, филозофији, француској кухињи и спорту. Треба избегавати запиткивања о политичком опредељењу, приватном животу и никако не треба критиковати Наполеона. У складу са важећим правилима, увек користите титулу, Моnsiur  или Маdamе, па презиме, као и обраћање са „Vous“ (Ви), а не као код нас „Тu“ (ти). Бонтон је настао управо у Француској, на двору Луја XIV, тако да сва правила класичног бонтона овде још увек важе.

Како се понашати и како преговарати?

У Француској изражавање дружељубивости и великодушности, као код словенских народа, није уобичајен. Тако да ни давање ни примање поклона нема ту улогу. Уколико се ипак даје поклон, треба да се то обави дискретно. Уз поклон се никада не шаље пословна визитката. У преговорима се препоручује употреба основних француских речи. Сваки напор у овом смислу ће Французи изузетно ценити. Иначе, у пословном свету је широко распрострањена употреба енглеског језика. Французи цене титуле и уколико имате неку од виших академских титула обавезно би је требало навести на визиткарти. Састанци су веома формални и захтевају добре и темељне припреме. Сваки састанак прате и веома пажљиво спремљени извештаји који су јасни, прегледни и свеобухватни. Циљеви састанка су издавање наредби и упутстава, никако развијање теорија и расправе. Уколико јавно доведете у питање нечији предлог или идеју, ризикујете да компромитујете његову стручност и компетентност. Занимљиво је да Французи током првог састанка процењују ситуацију. Воле да раде дугорочно посао и прво ће добро све проценити пре него се чврсто одлуче за сарадњу. Не преферирају ризичне послове и не заносе се брзим остваривањем пријатељства. За изградњу оваквих односа ипак инвестирају одређено време. Понекад су веома директни и постављају много питања пре него што донесу одлуку. Воле чињенице и логичко размишљање,  мада емоције и личне симпатије могу утицати на процес доношења одлуке. На основу вашег укључења у дискусију и конфронтације идеја донеће и суд о вама и вашем интелекту. Савет у оваквим ситуацијама је да је боље показати добру информисаност, него демонстрирати своју позицију или моћ. Агресивне технике закључивања посла нису добродошле. Током целог процеса преговарања Французи ће задржати тон формалности и резервисаности. Покушај увођења опуштене атмосфере хумором, неће наићи на одобравање. Такође, сва приватна питања треба да остану ван преговарачког стола. Французи воле да преговорима посвете време и пуну концентрацију око посла. Често су организовани у компанијама структурно и хијерархијски, тако да ће финалну одлуку донети особа на највишој позицији. До тада, треба остати миран, сконцентрисан на посао и чекати своју прилику.