Корисне информације - Карактеристике пословног бонтона

Питање бонтона у опхођењу при обављању логистичких активности, дакле није само
питање однегованих манира у понашању, и приказивању позитивне слике у јавности. Одређена правила и стандарде захтева и намеће време у коме живимо сусрети са различитим људима, културама, народима, као и учесталост контаката са клијентима у медијима.
Бонтон се обично дефинише као скуп правила за понашање у друштву; значи и учтиво, пристојно, уљудно владање. Могу се срести и термини као протокол и етикеција, култура општења и тд. Дослован превод са француског језика речи бонтон јесте 'добар тон',  и на известан начин представља метафору свих изложених разматрања у пословном бонтону и логистици.
Понекад се чини да смо сасвим заборавили значење одређених, можда конвенционалних али тако неопходних фраза као што су: добар дан, како сте, хвала Вам што сте нас позвали и сл. Ови стандарди понашања су заправо прешли у домен сопственог интуитивног, рутинског, нечег што је равно одржавању јутарње хигијене или свакодневног одевања.

'' У бизнису колико год мислили да сте успешни или добри, већином ће Вас људи ценити према понашању ''. Теrry

Понашање има адаптивни карактер, то се посебно може уочити када се путује, нађе у новој средини па се прихватају другачије норме понашања. У психолошком, културолошком и социалном смислу постоје 4 основна начина на који представљамо себе другима:
а) Представљање сопствене личности – какви бисмо желели да будемо
б) Представљање ''умањене'' сопствене личности
ц) Представљање претенциозне, улепшане варијанте
д) Представљање себе какви заиста јесмо.
Овај последњи најтежи и најкомплекснији представља пре свега познавање сопствених вредности као и мана са којима се треба у потпуности суочити. Не треба пристати олако на грешке и недостатке у понашању већ непрекидно тежити ка усавршавању. Један од начина јесте свакако теоријски. Активнију методу представља практична примена савета и правила која су обухваћена опште прихваћеним стандардом у понашању.
Понашање, манири и опхођење имитирањем – ова метода свакако не представља имитацију узора већ посматрање људи који изазивају дивљење у сваком погледу. Крајњи циљ значи изграђивање комплетне личности и представљање индивидуалног стила у јавности. Успешан контакт, комплимент који добијамо или друга врста признања подижу ниво самопоуздања.
Нове комуникације у опхођењу стварају јаке личности које својим угледом, образовањем, стилом, пословним манирима и позитивном енергијом окружују људе из своје околине.

Луј XIV Пуно име - Louis-Dieudonné

Краљ – Francuske i Navarre
Владавина - 14. маја 1643. – 1.септембра 1715.
Крунисање - 7. јуна 1654.
Notre-Dame de Reims, Reims, Francuska
Супруге -  Маrija Terezija
Francoise d'Аubigné
Династија - Bourbon
Отац - Луј XIII.
Мајка -  Ана Аустријска
Рођење - 5. септембра 1638.
Saint-Germaine-еn-Laue, Francuska
Смрт - 1. септембра 1715.
Versailles, Француска

Луј XIV (1638—1715) био је краљ Француске из династије Бурбона од (1643—1715), син Луја XIII и Ане Аустријске. Постао је краљ 14. маја 1643, неколико месеци пре петог рођендана. У његово име је владала као регент његова мајка Ана Аустријска, која је главнину власти предала кардиналу Мазарену. Након смрти председника владе |кардинала Мазарена 1661. Луј XIV је преузео особну контролу над владом. Владавина Луја XIV, познатог као Краљ Сунце (фр. Le Roi Soleil) или Велики Луј (фр. Louis le Grand) трајала је 72 године. Била је то најдужа владавина у европској историји. Ојачао је моћ и утицај Француске у Европи. Француска је у доба његове владавине ратовала у три велика рата: Француско-холандски рат, Рат Велике алијансе и Рат за шпанско наслеђе. Учествовала је и у два мања рата: Деволуциони рат и Рат за реуједињења.
Политичку и војна сцену Француске током његова живота чиниле су такве личности као кардинал Мазарен, Никола Фуке, Жан Батист Колбер, Мишел Летелије, Лувоаз, Велики Конде, Анри Тирен, Вобан, маршал Вилар и Турвил. Док је владао Француска је постигла не само политичку и војну надмоћ, него је доминирала и културом са различитим личностима као што су били Молијер, Жан Расин, Жан де Лафонтен, Шарл Лебрен ,Жан Батист Лили, Јасент Риго, Андре Ленотр, Клод Перол и Жил Арден-Мансар. Културна достигнућа тих људи допринела су престижу Француске, њеног народа, језика и краља.
Луј XIV је успешно радио на стварању централизоване државе, у којој се владало из престонице. Створио је модерну државу од дотада расцепкане феудалне државе. Луј XIV је постао пример апсолутистичког владара. Често му се приписује фраза „Држава то сам ја“ (фр. L'État, c'еst moi), иако историчари сматрају да су му то вероватно пришили политички противници, као стереотипан начин потрде његовог апсолутизма. Сасвим супротно од тога, Луј је на самрти рекао „Ја умирем, али држава ће увек остати“. (фр. Је m'еn vais, mais l'État demeurera toujours).

Неке од занимљивости из живота Луја XIV

Како би спречио политичку активност племства, Луј XIV је установио разрађени систем понашања и одевања. Племство je било толико заузето увежбавањем сложених правила етикеције, да нису имали времна за планирање завера. Више времена су проводили на двору, увежбавајући нове плесне кораке или проучавајући најновију одећу, него код куће. Одсуство са двора је било кажњиво. У Версају је обично боравило око 1000 племића, са око 4000 њихових слугу, заједно са 5000 личних слугу Луја XIV и 9000 његових војника.

Нека од правила су била:

1. Људи који су желели да разговарају са краљем, нису смели да куцају на његова врата, већ само да ноктом малог прста леве руке загребу по њима, док не добију дозволу да уђу. Због тога су многи дворани имали тај нокат дужи од осталих.

2. Даме никада нису држале господу за руку или истпод руке. Осим што се то сматрало неукусним, било је и немогуће, због широке сукње. Уместо тога, оне су полагале своју руку на надланицу испружене руке пратиоца током шетње.

3. Приликом седања, господин би испружио леву ногу испред десне, и лагано се спустио, мало заваљен, у столицу, држећи се за рукохвате. За ово је постојао посебан разлог: ако би сео равно, уске чакшире би могле да пукну по шаву.

4. Ни мушкарци, ни жене нису смели да у друштву седе прекрштених ногу.

5. Када би се господин нa улици мимоилазио са познаником, морао је да подигне шешир високо изнад главе, док познаник не прође.

6.Господа није смела да ради ништа, осим да пише писма, држи говоре, вежба мачевање или плес. Из задовољства су моги да иду у лов са соколовима, баве се стреличарством, дворанским тенисом, или ловом. Господа је, такође, могла да учествује у биткама или да буде у јавној служби, плаћајући војнике.

7. Дамама одећа није дозвољавала да раде било шта осим да седе или шетају. Оне су проводиле време у шивењу, плетењу, писању писама, сликању, плетењу чипке и прављењу личне козметике и парфема.

“Le Roi danse”  -оригинална музика и кореографија из времена Луја XIV.

За време своје владавине краљ је готово свакодневно приређивао представу својим поданицима учествујући на Гран Куверу, то јест на јавном ручку који служе краљевићи делећи сервијете, и високе личности краљевства које разносе храну. Они дворе само "децу Француске", заправо, чланове краљевске породице по крвном сродству. Принчеви страних краљевских кућа и шпанске велможе имају право на табуре, неудобну столицу без наслона, док сви остали морају да стоје.

Саветујући свом наследнику ( детету од пет година, потомку свог сина ): "Олакшајте бреме свом народу и учините оно што сам ја имао несрећу да не учиним ", издахнуо је 1715. године због гангрене ноге.

Вијадукт Мијо, Француска

Једно од светских чуда 21. века

Извор: Reader's Digest Srbija | Rejčel Smit

Вијадукт Мијо, Француска

Вијадукт Мијо у јужној Француској највиши је друмски мост на свету, а возачи са њега могу уживати у задивљујућим призорима долине реке Тарне. Са висином која достиже вртоглавих 343 метра, овај коловоз за око 18 метара премашује Ајфелову кулу, дуг је два и по километра и често се налази изнад нивоа облака. Изградња је почела 2001, након 14 година планирања, под патронатом британског архитекте Нормана Фостера и завршена је три године касније.

Можда ћете се запитати како бетонска структура која сече нетакнуту природу може бити названа „чудом”? Ипак, њена алтернатива је била далеко непривлачнија. Пре него што је мост довршен, постојао је феномен познат као „Уско грло Мијоа”: озлоглашена саобраћајна тачка где би се бесни туристи и до четири сата кували у својим аутомобилима пратећи руту која се протеже од Париза ка Средоземљу.

Овај вијадук није само прелеп, већ је и коштао само 300 милиона фунти – што је половина предвиђене цене. То га заиста чини модерним чудом.

Simone de Beauvoir

Рођена у Паризу 1908. године, Симон де Бовоар је васпитана у грађанском, конформистичком и религиозном духу. Потиче из добро стојеће породице, отац је био адвокат, а мајка строга католкиња која је своје две ћерке васпитавала веома традиционално. Са четрнаест година, Симон постаје атеисткиња и одлучује да се посвети учењу и писању. Студира филозофију на париској Сорбони гдје среће Жан-Пол Сартра, који ће бити њен животни сапутник све до своје  смрти.

Године 1929. почиње да предаје као професорка у Марсеју, затим у Руану и Паризу. Напушта образовање 1943. године јер не налази у њему довољно услова за оно што назива тоталном еманципацијом. Тада се и дефинитивно посвећује писању.

Страствена поборница егзистенцијализма кога персонификује Сартр, стално поставља питања о смислу живота у апсурдном свету у коме нисмо изабрали да живимо.

Од 1947. стално путује по САД, Африци и Европи. 1954. године добитница је књижевне награде Гонкур за дело Мандарини. Одлази у Кину, Кубу, Бразил, СССР, уједно пишући мемоаре и залажући се за права жена. Оснива са Сартром ултралевичарски часопис Модерна времена, који уређује све до смрти.

Филозофкиња, есејисткиња, романсијерка и и драмски писац, Симон де Бовоар доминира женском књижевношћу свог времена. Њена аутобиографска дела причају о генерацији која се окупљала око Сен Жермен де Преа. У Мемоарима добро васпитане девојке (1958) описује предрасуде буржујског друштва и своје напоре да их се ослободи.

Револтирана што су жену сматрали еротским објектом, целог живота се страствено борила за њену еманципацију. Други пол (1949) постао је Библија светског феминистичког покрета у којем Симон де Бовоар говори о сексуалности и женској хомосексуалности, теме које изазивају скандал и жестоке расправе. Дело је преведено на више од 40 језика и продато у више од милион примерака. Седамдесетих година се такође активно ангажује за право жена на абортус.

Иако јој је име заувек везано за Сартра са којим је делила живот и идеје пуних 50 година, ауторка Другог пола је пре свега обележила генерације жена својим одбијањем конвенционалног и својом анализом положаја жене.

Други пол и двотомни есеј Старост, увели су је у сам врх светске есејистике. Биће то и најчитанија њена дела, као и њена мемоарска проза у пет књига: Успомене лепо васпитане девојке, Најбоље године, Моћ ствари, Свођење рачуна, Церемонија опроштаја. Она доказују да је Сартр био у праву када је једном рекао: да је Симона де Бовоар као личност много занимљивија од свих јунакиња њених романа. Симона де Бовоар је са успехом писала и приче, новеле, путописе, а најпознатији су Гошћа, Туђа крв, Сви су људи смртни, Мандарини. Познати су и њени путописи Америка из дана у дан и оглед о Кини Дуги марш. Последње њено дело објављено за живота је Предност духовног.

У својој чувеној књизи Други пол (1949) Симона де Бовоар поставиће интригантно питање Шта је то жена? Већ у првој реченици, на ово познато питање одговориће познатим парадоксом, тако бовоарском реченицом: Жена се не рађа, женом се постаје, Што диктира култура, мушкарац, у којој је Он субјект а Она Друго. Јер концепт жене не одређује биологија, него култура. То је уствари, био одговор на фамозну тврдњу оца психоанализе, др Сигмунда Фројда: Биологија је судбина, која одређује свет жена. Чиме је мушки свет, са почетка прошлог века, лагодно умирио своју савест и са дневног реда скинуо питање равноправности које су постављале сифражеткиње XX века.
На сахрани познате списатељице, око 5.000 људи, док се ковчег спуштао, њене пријатељице певају песму: За једну благу смрт, како носи наслов једне прелепе новеле посвећене умирању и смрти њене мајке. У побуни против смрти драге особе, списатељица каже: Не умире се због рођења, не постоји природна смрт, ништа што се догађа човеку није никад природно, јер његово присуство доводи свет у питање.

Vincent Willem van Gogh

                                     

   Vincent Willem van Gogh  (30.3. 1853. - 29.7. 1890.) 

Холандски сликар који се сматра једним од највећих сликара у историји европске уметности сва своја дела (око 900 слика и 1100 цртежа) створио је у временском року од 10 година пре него што је подлегао менталној болести и починио самоубиство. Он је и класичан пример несхваћеног уметника. Тек након смрти су му слике постале познате и цењене, да би данас постизале рекордне цене на аукцијама.

Као и многи други, током живота није добио заслужена признања, а велику је популарност стекао тек након смрти. Једина слика коју је за живота продао је „The Red Vineyard” (Црвени виноград) која је данас изложена у московском музеју.

Vincent van Gogh рођен је 30.03.1853. године у Зундерту, Холандија. Одрастао је уз оца свештеника Theodorusa, мајку Anu Corneliu и три сестре Аna, Elizabeth и Willemin и два брата Cor и Тheo за кога је био посебно везан. Ван Гогови су били највећа породица трговаца уметничким делима и захваљујући стрицу Винсент је са 22 године постао трговац репродукцијама са платом од 5 фунти месечно у Лондону. Посао трговца лошим делима није га могао одржати, стога је напустио Гоупилов музеј где је радио, предавао неко време као учитељ. У то време људи су га описали као мрзовољног, ексцентричног човека који се држи даље од друштва.

Провео је неко време код родитеља у Еген-у, а затим се запутио у Амстердам у намери да се школује за свештеника, по очевој жељи. Напустио је скупе студије и ступио у школу Одбора за евангелизам. Избацили су га из пасторске школе јер није могао да се прилагоди педантности и празнини савремене теологије. На савет пречаснога Питерсена, одлучио се на одлазак у Боринаге, рударско насеље на северу Холандије. Призор који га је тамо дочекао није био нимало угодан. Људи на рубу егзистенције, борећи се између глади, болести, зиме и смрти у рудницима. Посветио се сав раду настојећи да на све могуће начине помогне тим људима. Зато је дубоко и снажно саосећао са бедним животом рудара, а такав мучан живот није му чинио добро: физички је пропадао, живци су му попуштали, да би побеђен безизлазношћу положаја у ком се налазе рудари изгубио веру у Бога. Разочаран ту је започео своје прве цртеже. Цртао је угљем рударе, њихове жене и децу. У то време га је посетио његов млађи брат Тео и тада је склопљен "уговор" између браће: Винсент ће сликати, а Тео ће му обезбедити средства за живот и рад све до момента кад се Винсент буде могао сам издржавати сликајући. Сво време Винсент му је требао слати све што наслика. Са својим рођаком познатим сликаром Антоном Мовом се нашао у Хагу, где је и започео своје дугогодишње усавршавање. За сво време његовог мукотрпног  живота и рада никада није изостала помоћ и подршка од Теа. Враћа се са родитељима у Хајнен, неуморно ради и тамо упознаје Маргот Бегеман, једину жену која га је волела искрено и без резерве, и која је сама себи одузела живот кад јој је било забрањено да се уда за Винсента.

Portrait of Dr.Gachet 

После тога он одлази у Париз где упознаје: Тулуз-Лотрека, Жоржа Сероа, Пола Гогена и Сезана. У Паризу нико није хтео његове слике, ипак имао је увек снаге и вере у себе да слика.Из Париза одлази у Арл где је нашао надахнуће за своје слике, а ту му се придружује Гоген.У децембру 1888. долази до свађе између њега и Гогена. Ван Гогх му прети ножем, да би на крају, кад је Гоген отишао себи одрезао ухо. Због дубоке депресије (за коју је у највећој мери крив Гоген) 1889. на властити је захтев примљен у психијатријску болницу у Француској, тачније у Сан Ремију. Следеће године пуца себи у прса и не схватајући озбиљност повреде одлази кући где умире након два дана. Убио се пиштољем у својој 37. години,на сликању у природи, када му није ишло од руке. Пиштољ је носио због шумских животиња, Брат Тхео, који је био уз њега док је умирао, пренео је његове последње речи: “La tristesse durera toujours” (Туга ће трајати вечно).