Француска кухиња

Французи обожавају сиреве и супе. Чувена је француска супа од лука, као и супа из Нице са сосом од шафрана. Радо праве комбинована јела од меса и поврћа, печења, салате и посластица, а уз све се пију врхунска вина (међу којима је и шампањац) и свуда у свету цењени француски коњак. 

Најпознатији француски сиреви су: традиционални козји сир Шевр (Chevre), аутентични Бри (Brie), Рокфор (Roquefort) – који називају “краљем сирева”, Камембер (Camembert) и Раслет (Raclette).

Једна од карактеристика француске кухиње је та да французи при припреми јела ретко користе маст, запршку никад. Користе уље и путер и на крају кувања скидају вишак масноће. Тако су француска јела врло лагана.

Друга карактеристика је разноврсност јела. Разлог за то је географска шареноликост Француске – на југу имају благу средоземну климу где успева разноврсно биље и где су житородне равнице, брежуљци прекривени виноградима и воћњацима, шуме пуне дивљачи и море. Север Француске познат је по производњи сирева врхунског квалитета захваљујући великим пашњацима.

Ритуал хране

Исхрана код Француза не представља само конзумирање хране, већ потпуно уживање у укусу и време за дружење и релаксацију. Ручак се обавезно састоји од три дела, а често и од четири: предјело, главно јело, сиреви и десерт. Вино је обавезно и сматра се прехрамбеним производом. При том се строго води рачуна о томе да одређена вина иду уз одређену храну.

Кроасан

Нешто без чега се не може замислити француски доручак је кроасан (croissant). У облику је полумесеца, па је и логично што име потиче од латинске речи “croscons” што у преводу значи “време када месец расте”.

Супе

Сваки француски мени започиње са супом. Најпознатије француске супе су супа од лука, супа од пасуља, кремаста супа од тиквица и позната авињонска супа.

Сиреви 

За време сваког оброка сир је неизоставан. У Француској се производи више од 370 врста сирева, а свака врста сира носи дух региона из којег потиче, што је последица како климе и вегетације тако и начина припреме у том региону.

Вино

Као и код сирева, француска вина карактеришу регионе у којим се производе. Њихов укус зависи од земљишне структуре, положаја винограда, број сунчаних дана, количине мраза и ветра. Вино је прави печат традиције породица које се баве производњом вина. Начин производње се преноси са колена на колено, и то није пука производња за профит, јер они у то вино утискују свој карактер, филозофију, етику...

Најпознатији региони у Француској у којим се производе вина су: Бордо, Божоле, Кот ди Рон и Прованса.

Шампањац

Шампањац је заштитно име за француско природно пенушаво вино, које се производи од грожђа по посебном поступку. Он се у Француској послужује и као аперитив, и уз главно јело или уз десерте. Постоје разни укуси шампањца од лаганог до цветног или од једноставaн до комплексног. У Француској, а то се раширило и на цео свет, свака прослава је незамислива без шампањца.

Коњак

Алкохолно пиће које се добија двоструком дестилацијом вина произведеног у истоименој области у Француској. Карактеристична арома коњака се постиже чувањем у дубовим бурадима. Изглед и проценат алкохола коњака зависи од дужине стајања тако да је коњак стар до 5 година светао и има укус ваниле, коњак стар између 5-10 година има потамнелу боју и интензиван укус. Старији од 30 година има повећан проценат алкохола, а после 50 година има 40% алкохола и може да се користи као петролеј.

Сенф

Сенф се у Француској припрема још од времена Карла Великог. У француској кухињи употреба сенфа је велика. Он се ставља у преливе за салате, месо и рибу. Самим тим је и производња ове намирнице развијена.

Народи и језици

Народ или етнос је заједница људи која се не заснива на телесним карактеристикама него на заједничкој историји, заједничком језику, култури, привредном животу и заједничкој територији. Значајну улогу у настајању народа и јачању осећања припадности има заједнички језик. Етничка територија је исто важан елемент етничког идентитета. Многи народи немају своју државу, већ живе у вишенационалним државама. Језичка блискост се утврђује кроз упоређивање фонда речи и граматике језика. Основне јединице су: језичке породице, језичке групе и самостални језици. Савремене језичке породице су формиране у периоду између 13000 и 7000 године пре Христа. Данас највећи број светског становништва припада индоевропској групи језика. Она се дели на 7 језичких група.   Индоаријска група – Индијски подконтинент  Романска група – Шпанци, Италијани, Французи, Валонци (Јужна Белгија), Португалци, Каталонци, Румуни, Бразилци, део Канађана, део Швајцараца   Германска група – енглески, немачки, фламански, исландски, норвешки, шведски и дански  Словенска група  – дели се на источну ( руски, белоруски, украјински), западну (пољски, чешки, словачки), јужну (српски, хрватски, словеначки, бугарски)   Персијска група – (Централна и Јужна Азија)    Келтска група – Ирци, Велшани, Бретонци    Балтичка група – Литванци, Летонци. Остали језици који се не могу сврстати ни у једну групу језика су Албански и Грчки. У Европи живе народи који припадају Уралској језичкој породици која има 2.групе: Угрофинска – Мађари, Финци, Естонци, Карели, Сами) и Самодијска ( самодијци и други народи Руског севера). Број народа се процењује на 3000 а број језика на 5000.

Писмо је културна творевина људске цивилизације. Језици се деле на оне са писмом и на оне без писма. Прво познато писмо је било сликовно или пиктографско. Старе цивилизације Месопотамије и Кине створиле су Клинасто и хијероглифско писмо. Стари Феничани створили су гласовно писмо које је названо АЛФАБЕТ. Из њега се развио грчки АЛФАБЕТ а из њега латинско писмо или ABECEDA. Из ова два писма настала су и остала између којих и глагољица на основу које ће Ћирило и Методије да издвоје ћирилицу. Ћирилицу данас користе православни словенски народи. У Азији такође има више писама у Кини-кинеско, у Јапану-јапанско, у Арапским земљама-арапско писмо.

Занимљивости о језицима

Свакодневни италијански поздрав  „Ћао“, који значи „Здраво“ или „Довиђења“, потиче од венецијанског израза  „Sciào vostro“ и дословно значи:  „Твој сам роб“. Овим поздравом се не истиче поданички однос међу пријатељима, већ учтиво обећање  „На мене се можеш увек ослонити!“.

Бечка шницла је у 19. веку била предмет дипломатских размирица између Аустрије и Милана, јер је свако од завађених страна желео да полаже право на ово кулинарско дело. И  заиста, чини се да бечка шницла заиста води порекло из Милана. Позната италијанска варијанта, „Cotoletta alla Milanese“, похује се заједно са кости. Прва овако испечена шницла, послужена је први пут 1134. године у манастиру „Sant’Ambrogio“ . Према једној причи, похована шницла је први пут стигла на аустријски двор тек у 19. веку, када је Милано још увек припадао Аустро – Угарској Монархији. 

Сауне су у употреби у Финској још од  500-те године наше ере. Данас у Финској постоји преко милион сауна, једна за по петоро финаца. Према традицији, сауна је мала дрвена кућа у близини свеже воде. У сауни се развија пара и температура од око 80°C. Људи су првобитно одлазили у сауне ради одмора и хигијене, а временом је улога сауне постала значајнија, јер су се људи ту почели лечити, а жене порађати, узимајући у обзир да је сауна била најчистије место на ондашњем сеоском имању. 

Естонски је један од малобројних језика у којем се самогласници разликују по дужини: кратки, дуги и предуги. Реч „ jäääär“ (ледена ивица) састоји се од два дела: jää (лед) i äär (ивица). 

Сваки од ää гласова је предуги самогласник. 

Литвански језик називају најстаријим језиком међу још живим индоевропским језицима. 

У мађарском језику је уобичајено да се прво напише презиме, па име особе. Презимена су првобитно била изрази којима се описује нека особа, нпр. „Fodor“ – што значи „глава са локнама“, или „Varga“ – што значи „обућар“. 

Француз Francois Sodre развио је „солресол“ у 19. веку. Све речи су начињене од комбинације само седам слогова, по угледу на музичку скалу (до, ре, ми, фа, сол, ла, си). Речи се могу представљати и бојама, симболима или покретима руку. Језик је намерно направљен да буде што једноставнији за учење.

Полонеза је плес који води порекло из Пољске, (сама реч на француском језику значи - пољски). То је лагани дворски плес у трочетвртинском такту, при чему се плесачи држе за руке, али се не смеју гледати у очи. Полска је нордијски народни плес, а полка је  средњоевропски плес, чешког порекла. 

Alfred Nobel, данас познат по Нобеловој награди, по занимању је био хемичар и инжењер. Своја истраживања је посветио експлозивним материјама. Пронашавши динамит, првобитно је желео да га назове „Нобелов сигурносни прах“, али га је ипак назвао динамит. 

Ову нову реч извео је од грчке речи „dynamis“ , што значи сила, снага. 

Кажи ми како се зовеш, и знаћу ко си...

Имена постоје од кад је света и века. У појединим историјским периодима и културама била су мање или више важна, па су у складу с тим била мање или више занимљива, инвентивна, богата, и било их је у мањем или већем броју, али нема те људске заједнице на овом свету у којој имена не постоје. Имена су често носила разноразна значења, па су тако, осим што су именовала свог носиоца, такође говорила доста о њему самом: о његовом пореклу, карактеру, месту у породици, физичким и психичким особинама и сл. Има веровања да одређена имена могу да штите или дају одређене особине својим носиоцима, а такође је било непожељних, чак забрањених имена.

Да ли сте знали да су стари добри Римљани током већег дела своје историје имали само 18 мушких имена у оптицају, док их жене заправо нису ни имале? Од тих 18 мушких имена, заправо само 11 било у широј употреби, док је осталих 7 било резервисано само за високу аристократију. Жене су, с друге стране, носиле само имена породица, а ако би било више сестара, једноставно би се именовале по бројевима по реду рођења. Тако би на пример, имена три сестре из породице Ливијеваца била Ливија Прима, Ливија Сегунда и Ливија Терција. Ако би било само две сестре (или мајка и кћерка), могле су да добију и другачије називе: Ливија Мајор (старија) и Ливија Менор (млађа). Касније, у доба Царства, ствари су се промениле, већи број имена значио је отменост, па су тако аристократе и цареви узимали имена из других језика или су стварали нова како би себи дали на важности. Забележено је име једног римског конзула из 169. године које се састојало из чак 38 имена!

Имена су се такође давала и према одређеним карактерним или физичким особинама. Ко би данас рекао да су славна имена попут Платона, Страбона или Цицерона заправо значила да су њихови носиоци били плећати, зрикави или бубуљичави? У раном средњем веку, Франци су били посебно искрени у давању имена сопственим краљевима, па тако међу њима имамо Пипина Малог (или Кратког), Карла Ћелавог, Карла Дебелог, Карла или Карла Припростог (или Глупог), а кад је франачка држава постала француска, први краљеви су носили имена попут Луја Муцавца, Луја Лењог, Луја Дебелог или Луја Кавгаџије, имена која су веома јасно говорила о карактеру њихових носилаца. У каснијим вековима, искреност је уступила место страхопоштовању, ласкању и додворавању, тако да су ови искрени надимци нестали, да би их заменили ласкави попут Велики, Славни, Храбри, Мудри, Племенити, Срећни, Великодушни и сл.

Многа имена су раније давана из сујеверног веровања да ће заштитити свог носиоца од болести, и других разних зала која прете људском бићу током његовог живота. У овом процесу именовања, посебно су била цењена имена неких животиња, јер се веровало да ће давањем тих имена носилац или бити заштићен од истих, или да ће попримити одређене позитивне особине тих животиња. У старој Грчкој, на пример, било је сијасет имена која вуку корен из именице хипос, што значи коњ. Стари Грци су се дивили овој животињи која је била симбол брзине, снаге и племенитости, па су и својој деци радо давали имена типа Хипократ (владар коња), Хиполит (онај који одвезује коње), Филип (љубитељ коња), Хипомах (борац на коњу), Хипоник (победник на коњу), Алкип (снажни коњ), Леукип (бели коњ) и сл. Такође су, и то не само у старој Грчкој, него и у другим историјским периодима, народима и културама, вук и лав такође били веома цењени, па су многи дечаци добијали имена типа Леонид, Аутолеон, Пантелеон, Ликомед, Ликомах, Теолик, и сл. Међу Србима, Вук је заузимао посебно место, па тако имамо сијасет имена и надимака који садрже реч вук: Вук, Вукашин, Вукоје, Вукота, Вуксан, Вучко, Вуја, Вујадин, па чак и женска имена изведена од мушких: Вукослава, Вукосава, Вука, и сл. Један од најпознатијих Срба носилаца имена Вук, Вук Караџић, писао је у свом Српском рјечнику:

Посебно су занимљива презимена. Познато је да презимена дуго нису постојала. Стари Грци их нису имали, Римљани, иако су имали посебан троимени систем везан за родовско уређење, нису имали презимена у данашњем смислу речи. Прва презимена забележена су северној Италији, у 8. веку. Од 11. века могу се наћи и у Немачкој, Француској и Шпанији, али у редовну употребу улазе тек у новом веку, у доба ренесансе. Неки научници објашњавају појаву презимена за појаву градова, како би се становници многољудних насеља лакше разликовали међу собом. Неки такође тврде да је појава презимена била условљена помањкањем броја личних имена, док пак други тврде потпуно супротно: да су презимена настала како би се смањио број личних имена, и изгубила потреба да сваки човек носи другачије име.

Волтерове мисли

Успех је увек дете смелости.

Ко се боји сиромаштва није достојан изобиља.

Идеална лепота за жапца је жаба.

Пример поправља много боље од прекора.

Један тренутак среће вреди хиљаду година славе.

Што се дуже задржавамо на властитој несрећи, то јој придајемо већу снагу којом нам може нашкодити.

Људи никада немају грижу савест због онога што намеравају да ураде!

Ко се освећује после победе, није достојан те победе.

Једини начин да обавежемо људе да говоре добро о нама је да им чинимо добро.

Тајна да се буде досадан јесте у томе да се каже све.

Није довољно бити скроман, за то треба имати разлога.

Вера је победа теологије над људском слабошћу.

Рад нас спашава од три велика зла: досаде, порока и сиромаштва.

Једина врлина којом се човек не може похвалити јесте скромност. Кад би се њоме похвалио, више не би био скроман.

Они који никад не повлаче своје мишљење, више воле себе него истину.

Историја доказује да историја може да докаже све.

Најфилозофскија страна историје је у томе што нас упознаје са људском глупошћу.

Онај који ограничава своје жеље, увек је богат.

Док човек тражи мудрост, дотле заслужује назив мудраца; чим уобрази да је попио сву мудрост, одмах постаје будала.

Рококо стилски намештај

Рококо ("стил Луја XV.") је назив за француску уметност и унутрашњи дизајн 18. века.  Реч рококо комбинација је француске речи rocaille (веселе декорације пећина неправилним камењем и шкољкама) и  barocco (барок, или бисер неправилног облика).  Обухватајући целу прву половину  XVIII века рококо заузима место између два велика стила – барока и неокласицизма.

У раном 18. веку многе нове племићке куће у околини Париза захтевале су стил унутрашње декорације мање гломазан од Версајског барока.  То је требало да буде један присан, еластичан стил, који би остављао слободу  индивидуалности неспутаној класичним догмама.

За разлику од барока, рококо је префињен. Одликују га: сликовитост и раскош декоративних елемената, нежност боја и љупкост фигура, изобиље мотива и разноликост примењених материјала. Орнаменти, као што су фриволни анђелчићи, кинеске фигуре, вртлози биљака и мотиви шкољки употребљавају се да дочарају нову слободу покрета и асиметрије у дизајну. Стил рококоа ужива у асиметрији.

Рококо се прво развио као декоративна уметност у унутрашњем дизајну и највише дошао до изражаја у ентеријеру.

Универзитет Сорбонa у Паризу

Универзитет у Паризу почео је да ради у 13. веку.

Француски теолог Роберт де Сорбон оснивач је универзитета у Паризу. Био је један од сиромашних дечака који се школовао захваљујући црквеној милостињи. Никада није заборавио своје порекло па је желео да се баријера сиромашни и богати некако превазиђе бар када је школовање у питању. Зато је основао друштво еснафа и студената и помагао им у учењу. Краљица Бланш је том удружењу, актом 21. октобра 1250, поклонила кућу која је припадала Жан д Орлеансу. После непуне три године, тачније 1253, ту је основан колеџ чију фондацију је потврдио и сам краљ Луј 1257. У почетку је било само 20 студената.

Програм рада школе аминовао је папа Александар Четврти 1259. године. Студентски живот младих у тим данима на Сорбони био је веома ригорозан. Учило се од ујутро до увече, а предмети који су се изучавали били су, астрономија, граматика, реторика и математика.

Изабравши кардинала Ришељеа за председника Сорбоне у августу 1622. године донео је лепши живот студентима јер је он одлучио да на Сорбони све обнови. Први камен обнове универзитета постављен је 28. марта 1627. Најплаћенији краљев архитекта и инжењер тог доба Жак Лемарциер добио је задатак да у Сорбони направи цркву са куполом.

То се данас сматра преживелим ремек делом овог уметника. Црква у Сорбони почела је да се зида 1635. Куполу је осликао Филип де Хампаигне. Касније је у њој сахрањен и сам Ришеље (1642). Величанствену гробницу у белом мермеру кардиналу урадио је скулптор Гирардон. Из овог доба остала је нетакнута само капела.

Сорбона је поново обновљена између 1885. и 1907. године када је главни архитекта био Хенри Паул Ненот, а циљ је био да се обезбеди више простора за студенте. Тада су урађени амфитеатри, лабораторије, библиотека, опсерваториј... Велики амфитеатар отворен је 5. августа 1889. године и он има 1.128 места. Седишта су у приземљу и на балкону. Између њих су велики стубови које украшавају статуе познатих личности међу којима посебно место заузимају статуе Роберта де Сорбона и Декарта. Библиотека је отворена 1897. године са 50 километара полица на којима се налази 3.500 рукописа, 100.000 томова штампаних пре 1801. године, 300.000 томова 19. века, 2.040.000 дела из 20, а најстарији документ је из 11. века

Сваке године на Сорбони студира између осам и девет хиљада студената. Они долазе из свих крајева света. Тренутно је заступљено 130 националности.

Монтескје

Монтескје, пуним именом Шарл-Луј де Секонда, барон од Бреда и Монтескјеа (фр. Charles-Louis de Secondat, baron de La Brède et de Montesquieu; 18. јануар 1689 — 10. фебруар 1755), био је француски  филозоф, писац, моралиста, политички теоретичар и претеча социологије из доба просветитељства.

Монтескје је, заједно са другим фиозоофима попут Џона Лока, створио политички и социолошку теорију на којој се заснивају савремена друштва. Значајни су његови радови који разлажу државне функције (принцип поделе власти). У својим делима писао је о два модела политичких слобода: „ограничену слободу“ оличену у монархистичком режиму, и „екстремну слободу“ оличену у политичком систему Енглеске.

Сарађивао је на писању Енциклопедије. Његова најпознатија дела су сатирични роман „Писма из Персије“ (Lettres persanes) из 1721. и дело „О духу закона“ (De l'Esprit des Lois) из 1748. кojим је формулисао теоријске принципе уставне монархије.

ЛУВР: Џедаји уместо Мона Лизе

У париском музеју Лувр до 17.марта наредне године биће отворена једна , за ову институцију културе помало необична, изложба играчака чија је тема чувени филмски серијал «Ратови звезда».

Док гледа једну од сцена из филма «Ратови звезда» у стакленој витрини, десетогодишњи Џорџ Сајкис одушевљено узвикује: «Ово је сјајно. Најбоља изложба икада!»

Његова мајка нада се да ће изложба подстаћи децу да и касније одлазе у музеје. «Ова тема му одговара», каже Аманда Сајкс, америчка дизајнерка која живи у Паризу. « И мислим да је то сјајан начин да заинтересујем сина за музеј».

Наиме, део Лувра намењен примењеној и декоративној уметности наредних месеци биће домаћин епских битака џедаја, војника галаксија, дроида и становника Татуина.

То, како наводи АФП, можда делује као необична тема за музејско крило које углавном излаже арт нуво намештај или лаликово стакло, али кустос одељења за играчке Дороти Шарл каже да у аналима уметности «Ратови звезда» имају посебно место.

«Ратови звезда су били револуција у индустрији играчака», рекла је она окружена узбуђеном децом, али и носталгичним одраслима.

Централна фигура изложбе је Арно Грунберг, продавац играчака и колекционар. Његових 450 предмета изложено је на изложби. Велики љубитељ «Ратова звезда», од првог филма 1977. који је погледао када је имао 11 година, Грунберг каже да је одушевљен што његову колекцију сада могу и други да виде и што постоји нова генерација младих која ужива у његовим играчкама.

«Желео сам да представим панораму саге «Ратова звезда», рекао је он и објаснио да његова колекција варира од првих акционих фигурица које су се на тржишту појавиле 1978. до данас.

«Ратови звезда су феномен за младе, они су одраз детињства, али је ова изложба за свакога», рекао је он.

Две трилогије Џорџа Лукаса одушевиле су публику занимљивом причом, компликованом митологијом и иновативним специјалним ефектима. Филмови су постали право благо за продају пратеће робе, укључујући акционе фигуре, торбе, мајице и слично.

На изложби ће се наћи и Јода маске, пластичне светлосне сабље, оригинални филмски и рекламни плакати, шоље у облику Чубаке и канта за ђубре у виду Ситрипија (C-3PO). На мониторима ће се приказивати америчке рекламе за прве играчке, као и историја видео игрица Ратови звезда.

Ако је судити по реакцији деце, најзанимљивији предмети су рекреације сцена из филма са играчкама и возилима које су стављене под стакло – напад на Звезду смрти, Хан Соло који убија ловца на главе, десетине џедаја који се боре...

Виктор Иго

Виктор Мари Иго (фр. Victor Marie Hugo; 26. фебруар 1802 — 22. мај 1885) био је велики француски писац и предводник многих књижевних и политичких генерација. За његово име везан је настанак францускеромантичарске књижевности. Виктор Иго је је био песник, романсијер и драмски писац. Био је активан учесник политичког живота Француске.

Иго је рано стекао књижевну славу која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години његове стихове су запазили и похвалили највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој је примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава је расла и он је од угледања на велика имена француског класицизма прешао на оригинално књижевно стваралаштво. Иго је тада наступао као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се манифестом романтизма. У њему Иго захтева да нова књижевност буде осећајна, а не рационална, да делује снагом речи и осећања, а не прописаном формом и укоченом конструкцијом. Писци класичари су реаговали ватрено и охоло, али романтичарска књижевна је већ била продрла у живот и заталасала младе књижевне генерације.

Славни писац је остао веран својим идејама до краја живота. Такав је био и после повратка у Француску, када се париски пролетеријат 1871. године обрачунао са буржоазијом и ројалистима. Залагао за хуман третман према похватаним револуционарима након пораза Париске комуне. И у касним годинама живота Иго је био активан у књижевном раду, стварао нова дела и постао идол целог француског народа. У таквој слави је и умро, у дубокој старости – 1885. године.

Иго је једно од највећих имена француске културне историје. Успео је да створи изузетно обимно књижевно дело и да у њему, поред најличнијих расположења, изрази општељудске тежње и идеале свога доба. Зато се то дело оцењује као најлепша химна животу и људском праву на срећу и слободу.

Међународни сајам савремене уметности ФИАЦ

Прошле јесени се одржала једна од највећих и најпосећенијих ликовних представа у Паризу – 15. Међународни сајам савремене уметности, односно ФИАЦ (Foire International d’Art Contemporain). На сајму је излагало 168 галерија из 21 земље и са 2,000 уметника, што довољно говори о значају догађаја. Велика посећеност је утицала да се место изложбе, Гран Пале дуж Јелисејских поља, прошири и на Парк Тиљери и Ботаничку башту.

Догађај је трајао четири дана, а међу делима се истакло задивљујуће остварење Арноа Лапјера (Arnaud Lapierre) – “Инсталација прстен – огледало”. Дело се налазило на Тргу Вендом (Place Vendôme). Цео пројекат је спонзорисао Ауди.

“Инсталација прстен – огледало”, која је, у ствари, цилиндар састављен од коцки које су обложене огледалима. На посебан начин, Лапјер је спојио савремено са традиционалним и тргу дао нови сјај.

Лапјер објашњава да је "Прстен" инсталација која се бави простором, умрежавајући ритам, ток, организацију и просторну хијерархију.

Очи су огледало душе, а ова огледала су на неки начин показала традиционалну душу Трга Вендом.

Арно Лапјер каже: "Инсталација пружа визуелни ефекат који треба да повеже све просторне односе коришћењем оптичког ефекта: понављањем једног коцкастог огледала да би се разбила перцепција одређеног места."

Ова динамична инсталација мења однос појединца и простора кроз који он пролази.

Прстен мами посетиоце да се играју временом и простором на два начина. Иако се налази  на истом месту, посетилац може путовати из урбаног у класично време. Аспекти сваке коцке одражавају једно место које разбија уочавање низа.

Функција прстена је у визуелној промени која убрзава перцепцију посећеног места и чини да  Трг Вендом видимо на један сасвим другачији начин.

Уметник жели да, ушавши у његов мали свет, видимо слике умножене до бесконачности, украшене урбаним детаљима, и нађемо се у једном ванвременском простору који се коси са стварношћу. Цео доживљај се коси са принципима спољашњег света и чини да сваки посетилац индивидуално схвати дело.

Поглед изнутра је заиста невероватан.

Права је штета што Лапјерово дело беше само привремени украс трга. Колико год савремено изгледало, уклапа се у стару архитектуру и сјај Париза.

Француски композитори

Камиј Сен-Санс (фр. Camille Saint-Saëns; Париз, 9. октобра 1835 — Алжир, 16. децембра 1921), француски оргуљаш, диригент, педагог, а изнад свега композитор. Почео је да стиче популарност као дечак од 11 година јер је са лакоћом свирао оне композиције које су и за старије пијанисте представљале проблем. Културни хоризонти Сен-Санса били су велики. Био јеастроном, филозоф, сликар, књижевник. Музику је учио код Халевија и Гуноа. Написао је велики број композиција у разноврским музичким облицима, али му је, ипак, најомиљенији облик била симфонијска поема. Написао је 12 опера од којих је „Самсон и Далила“ извођена на свим великим оперским сценама. Поред великог броја камерних дела, ораторијума, пасакаља, симфонија, вокално-инструменталних облика, написао је и концерт за виолину, виолончело и оркестар. Све ово иде у прилог констатацији да је Сен-Санс творац француске симфоније и један од највећих мајстора међу француским композиторима у оркестрирању неког музичког дела.

Он је написао прву музику за филм, 1909. године. Коришћена је у филму који се зове Убиство војводе од Гиза. Сен Санс није једини композитор музике за филм. То су радили и многи други аутори, како тада, тако и данас.

Жорж Бизе је рођен у Паризу, у цењеној музичкој породици, под именом Александар Цезар Леополд Бизе (Alexandre-César-Léopold Bizet), али убрзо после крштења добија име Жорж по коме ће остати познат и до данашњих дана. Као чудо од детета бива примљен у престижни Париски музички конзерваторијум, са непуних десет година, где је учио клавир и композицију и тамо редовно добијао награде за своја дела.

Године 1857. добио је награду од Жака Офенбаха за оперу „La docteur Miracle“ и тако осваја школарину за наставак учења. У складу са правилима школарине, студије је похађао уРиму три године. Тамо је и написао једну од својих познатих опера „Don Procopio“. Осим те три године у Риму, Бизе је провео цео свој живот у Паризу.

По завршетку студија вратио се у Француску и наставио да компонује. Убрзо после његовог повратка, умрла му је мајка. Године 1863. написао је оперу „Ловци на бисере“ (Les pêcheurs de perles) за позориште „Lyrique“. Током овог времена Бизе је такође написао и дела „La jolie fille de Perth“, познату „L'arlésienne“ (написана као случајна музика за представу) и композицију за клавир „Дечије игре“ (Jeux d'enfants). Такође је написао и романтичну оперу „Djamileh“, која се и данас види као претходница опере „Кармен“. Бизеова прва симфонија, „Симфонија са високим C“, написана је у Париском конзерваторијуму када је Бизеу било 17 година, и то као школски задатак. Откривена је тек 1935. у архивама библиотеке музичког конзерваторијума. После свог првог извођења, одмах је проглашена као ремек-дело тада младог композитора.

Најпознатије дело Жорж Бизеа је свакако „Кармен“ из 1875. која је заснована на роману (издатом 1846) који је написао Проспер Мериме. Према утицају Жузепеа Вердија, главна улога је била мецоспоран (mezzo - пола). „Кармен“ није одмах постигла успех, и Бизе је био разочаран, али за утеху похвала је брзо дошла од колега композитора као што су Камиј Сен-Санс,Петар Иљич Чајковски и Клод Дебиси, који су одмах препознали њену лепоту. Убрзо је и публика почела да дели исто мишљене, и „Кармен“ постаје једна од најпопуларнијих опера у историји.

Бизе је дуго патио од ангине пекторис, и није стигао уживати у слави коју му је донела „Кармен“. Само неколико месеци после првог извођења, на своју шесту годишњицу брака, са својих 36 година, преминуо је. Покопан је на гробљу „Пер Лашез“ у Паризу.

Жан-Батист Лили (фр. Jean-Baptiste Lully, итал. Giovanni Battista Lulli; 1632 — 1687), је био француски композитор италијанског порекла, главни музичар на двору краља Луја XIV. Поред компоновања, свирао је виолину, дириговао, плесао и радио као музички педагог.

У својим драмско-музичким остварењима (tragédie mise en musique - музичким трагедијама, како их је називао), тежио је драмским ефектима, које је наглашавао учешћем хора, балета, и раскошном сценографијом. Његова дела су означила почетак оперске традиције у Француској. Написао је 17 опера, више симфонија, арије за виолину, увертире, мису, дивертисмане.

Жак Офенбах (фр. Jacques Offenbach; Келн 20. јун 1819 — Париз 5. октобар 1880.) француски композитор и челиста немачког порекла који је изградио прототип француске оперете и значајно допринео њеној популарности. Имао је велик утицај на касније композиторе опере. Компоновао је око 100 музичких дела, од којих су најпознатије оперете „Плавобради“,„Париски живот“,„Орфеј у паклу“, „Лепа Јелена“ и опера „Хофманове приче“.

Савети Коко Шанел који и данас важе

“Мода је пролазна, али је стил вечан.”Ово су речи легендарне дизајнерке Коко Шанел,која је 

искрено веровала да је лепота у једноставности. Ако желите да и у вама препознају даму од стила, имајте на уму ових неколико савета Коко Шанел који можда крију праву формулу женствености.

ОБОЖАВАНА МАЛА ЦРНА ХАЉИНА 

Представила је малу црну хаљину 1926. године и на тај начин дала велики поклон свим женама на свету.  Она је желела да створи хаљину која ће бити идеална за дан и ноћ, да буде секси и разноврсна, да изгледа другачије чим се промене модни детаљи.  Ако је пре Шанел црна сматрана бојом жалости, после ње је постала класика и модерна. Она је понудила дамама сопствени модел елеганције и оне су то прихватиле са захвалношћу.

САВРШЕНА СУКЊА ПРЕКРИВА КОЛЕНА 

Коко је сматрала да су колена жена ружна, па је креирала моделе који их сакривају. Креације  “Шанела” наизглед су само за пословне прилике, сукње су углавном равне и уске, али су невероватно елегантне.

ЦРНО-БЕЛА КЛАСИКА

Коко није била присталица тога да се за сваку сезону промовишу модерне нијансе и сматрала је да жена треба да носи оне боје које јој лепо стоје. Она је саветовала припаднице лепшег пола да без бојазни комбинују црну и белу које заједно чине савршен склад.

ПАНТАЛОНЕ ПРУЖАЈУ УДОБНОСТ 

Коко Шанел је прва дизајнирала, али и носила панталоне, у време док су се жене још увек утезале у корсете и покривале сукњама до пода. Њена смелост је критикована, али убрзо су се мушке панталоне уселиле у женске ормаре, јер пружају удобност и омогућавају жени слободу покрета. Коко је најчешће носила панталоне краћих ногавица у комбинацији са скупим класичним џемпером преко дана. За вече је креирала широке панталоне по којима је Марлен Дитрих, између осталог, постала упамћена.

САВРШЕНО МУШКО-ЖЕНСКО ОДЕЛО

Коко Шанел је експериментисала са свим одевним предметима које су биле одличје мушког рода, од џемпера које су носили школарци до јакни од твида. Имала је слабост према пругастим прслуцима помораца, које је употпунила са безброј перли. Коко је сматрала да свака жена у ормару треба да има класични сако од твида који може да комбинује са сукњама и панталонама.

ЈАКНЕ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДУ МЕКАНЕ 

Коко је 1925. године дизајнирала своју прву мекану јакну која је одговарала женској фигури и није ометала кретање. То је био потпуно нови приступ, јер су до тада јакне за жене морале да буду веома ригидне и непријатне за ношење. Шанел је подудила дамама деликатну свилу, комотна рамена и уске рукаве.

БЕЗ ПРЕВИШЕ ДЕТАЉА 

Коко Шанел је волела модне детаље, комбиновала је бижутерију са скупим накитом. Ретко када је ико могао да је види без низа бисера, перли од рубина, смарагда, драгог камења, броша, беретке или шешира који је волела да натуче готово до обрва. Ипак, она је увек саветовала жене да приликом стављања модних додатака последњи скину, како не би претерале.

ЛУКСУЗ МОРА БИТИ УДОБАН

Дневна и вечерња тоалета Шанела креирана је тако да не спутава покрет. Ниске потпетице, блузе без рукава испод јакне, торбе на дугим ручкама – све је требало да пружи жени удобност. Коко Шанел никада није стварала моду зарад моде.

МОДЕРНЕ ЦИПЕЛЕ У ДВЕ БОЈЕ 

Коко Шанел је обожавала комбинацију црне и беле, тако да њене чувене црно-беле сандале нису биле изненађење. Коко је веровала да у таквим ципелама жена изгледа сексипилније, а њено стопало мање. 

ПАРФЕМ ЈЕ ВАЖАН КАО И ОДЕЋА 

“Жена која не носи парфем нема будућност”, говорила је Коко Шанел. Она је саветовала жене да стављају парфем на места где би волеле да их мушкарац пољуби. Шанел је 1922. године представила мирис који је освојио милионе жена и мушкараца.