ДИЗНИЛЕНД - ПАРИЗ

ЖЕЛИТЕ ЛИ ДА ПОСЕТИТЕ НАЈЛЕПШУ ДЕСТИНАЦИЈУ СА ВАШОМ ДЕЦОМ? ПОСЕТИТЕ ДИЗНИЛЕНД У ПАРИЗУ, ЛЕП ПРОВОД!

МАДАМ ТИСО

МАДАМ ТИСО, женa која је својим воштаним стваралаштвом обележила крај 18. и почетак 19. Века.

Мери Тисо, чије је право име било Ана Мари Гросхолц, рођена је у Француској у скромној породици 1761. године.

Још као девојчица, постала је кућна помоћница у кући доктора Филипа Киртјиса, који се бавио моделирањем. Одушевљена воштаним фигурама које је израђивао, и сама је почела да учи вајање воском.

Своју прву фигуру, лик француског књижевника Волтера, направила је са 17 година. Уследиле су фигуре и других важних личности тог времена. Међу првима су биле фигуре филозофа Жан-Жака Русоа и политичара Бенџамина Френклина.

У периоду Француске револуције, да би избегла гиљотину, своје уточиште пронашла је у кругу породице краља Луја XVI.
Након Киртјисове смрти, Мери Тисо је припала његова колекција воштаних фигура. Године 1802. она одлази у Лондон. ЗбогФранцуско-енглеског рата, Тисоова се нија смела вратити у Француску, тако да је била приморана да заједно са својом колекцијом путује кроз Велику Британију и Ирску. Прва стална поставка њених воштаних фигура лоцирана је у улици Бејкер у Лондону 1835.

Једна од највећих атракција њеног музеја је Дворана страве. Овај део поставке обухвата неке од жртава Француске револуције и такође новије креације убица и осталих криминалаца.

И фигуре других познатих људи су додате поставци, као што су фигуре Хорејшија Нелсона и сера Волтера Скота. Својим фигурама лагано је освајала свет 18. века, а многе од њих се и данас налазе у Музеју „Мадам Тисо" у Лондону. Тамо је сачуван и њен воштани аутопортрет који краси улаз музеја, а који је извајала 1842. године

На садшњу локацију у улици Марилебон музеј је премештен 1884. године а 1925.пожар је уништио неке фигуре, али већина их је остала неоштећена.

Музеј Мадам Тисо је данас једна од највећих туристичких атракција у Лондону. Има своје огранке у Амстердаму, Хонг Конгу, Лас Вегасу и Њујорку. Данас воштане фигуре обухватају историјске и краљевске личности, филмске и спортске звезде и познате убице.

МОЛИЈЕР (фр. Molière)

МОЛИЈЕР  (фр. Molière), право име Жан Батист Поклен (фр. Jean-Baptiste Poquelin; Париз, 15. јануар 1622 — Париз, 17. фебруар 1673) је биофранцуски глумац, писац комедија и директор позоришта из епохе класицизма.

У црквеним књигама записано је да је Молијер крштен 15.јануара 1622.године у Паризу као Жан Батист Поклен.Дечак је безбрижно живео све до смрти мајке Мери Кресе,која је умрла када је он имао свега 10 година.Бригу о маленом Жан Батисту и његовом образовању преузео је његов отац Жан Поклен,овлашћени краљев тапетар и трговац намештајем.Отац је омогућио веома добро образовање свом сину у колеџу Клермонт у којем су школовани многи виђени Французи,попут Волтера.Очева намера била је да син настави породични посао с намештајем,али залуд,син је волео"даске које живот значе" више него витрине.Напустио је студије права и 1643.придружио се деветочланој позоришној трупи и посветио се писању и извођењу разних књижевних предложака.Његово уметничко име, Молијер,први пут се спомиње у неком документу датираном 28.јуна 1644.године.У почетку, Молијер није писао праве комаде,већ само скицирао сценарије малих комичних комада.Велики број тих малих комада је изгубљен,а према оцени неких критичара то и није нека штета јер фарсе са почетка његове каријере нису биле оригиналне.
Својим комедијама,које се играју широм света на безброј различитих језика,а које се баве универзалним људским слабостима,овај комедиограф и данас успева да нас насмеје до суза. Битно је нагласити да је Молијер живео пре скоро четири века,а да оно што је написао увек изгледа као нешто што је написано јуче.

ПУТ СЛАВЕ
Молијеров успон почео је једног октобарског поподнева 1658.године,када је у Лувру на импровизованој позорници наступао пред краљем Лујем XIV.Врло брзо потом,Молијерова позоришна трупа добила је заштитника у лику краљевског брата Филипа,војводе од Орлеана.Та сарадња је трајала седам година,све до онога тренутка када је краљ одлучио да преузме контролу над веома угледном и престижном позоришном компанијом.Све до повратка у Париз,Молијер је био уједно писац комедија,глумац и менаџер.Иако је био несумњиво велики аутор,не може се рећи да је био писац у оном класичном смислу:он је,наиме,писао искључиво за позориште и није марио да своја дела објави.Последица:два његова дела била су пиратизована.Многа његова дела су остала необјављена и у том периоду није издао збирку својих комедија.Комедије су,према његовом мишљењу,написане за глумце и позориште.
1645.године основао је сопствено позориште Ilustre Theatre на наговор младе,лепе и талентоване глумице Мадлен Безар.Но,то позориште није имало финансијски успех,па је стога Молијер био два пута у затвору због дугова и неплаћених рачуна.У то време у Паризу није било много поклоника позоришта ,односно већ су постојала два већ разрађена теaтра.Зато се Молијерово позориште дало на путовања у провинцију,тако су живели наредних 13 година.Наступали су у Нанту,Тулузу,Лиону,Монтељеу.Хроницари и биографи сматрају да су те "лутајуће" године биле од пресудног значаја за његову каријеру,јер је тада написао и извео своја прва дела,као сто је "Љубавна свађа" и "Ветропир".

ФРАНЦУСКИ ГЕНИЈЕ
Многи га сматрају генијем ,Волтер га је чак једном назвао"француским сликарем" ,зато што је он својом комедијом и сатиром одлично осликавао француско друштво тог доба.Молијер је био позоришни човек:умео је да глуми,пише, режира, осветљава...Његова глума је истовремено била очајна и сјајна:он је лично волео да глуми трагичне и помпезне ликове,а начин на који је то радио био ја ужасно смешан!Имао је јединствен смисао за хумор.Једном је изјавио да трагедије морају бити херојске,а да комедије морају да буду огледало стварности."...Ништа нисте постигли у комедији уколико ликови нису стварни...насмејати људе је веома чудан посао",рекао је једном.Онако како је он постављао представу,са светлим покретима ,музиком и плесом, данас модерна технологија не може да достигне својим ефектима.Већина његових најпознатијих дела:"Мизантроп","Учене жене","Грађанин племић","Дон Жуан","Умишљени болесник","Тврдица" често се играју и у нашим позориштима.

КЛОД ОСКАР МОНЕ - сликар светлости и воде

Импресионизам се јавља у Француској у време Француско-пруског рата и Париске комуне. Грађанско друштво, које је још 1789. револуцијом извојевало своја политичка и грађанска права, налазило се у овом историјском периоду на врхунцу својих економских моћи и материјалног просперитета. Импресионизам, као нови правац у сликарству, ишао је у корак са променама у друштву, науци и филозофији. Као уметнички покрет он је израз француског медитеранског духа и мада има представника и у другим земљама Европе, Француска ће увек остати класична земља импресионизма.

Импресионисти су насупрот претходницима, рационалистичким реалистима који су обрађивали програмске теме социјалног и политичког садржаја, били изразито субјективни и сензуални, тако да су на прво место стављали визуелну вредност сликарског мотива. Оно што је њима било битно јесте да прикажу свој лични доживљај, оно што су прво угледали када би се задубили у одређени призор. Интересовала их је сама импресија датог тренутка који пролази. Тежили су да уоче оно што је најкарактеристичније за предмет који посматрају и онда то и да прикажу на себи својствен начин, онако како су они то доживели. Пажњу су концентрисали на светлост, а колорит им је била страст. Радили су чешће у природи него у атељеу, при чему су их одбљесци у води доводили до нових открића у познавању боја и суштини ствари. Највише их је привлачио предео: обале реке, живот на води, кућа са вртом, а уједно и “мали људи” , њихови излети у природу, састанци у бару, позоришту, на игранци. Портрете и наге фигуре сликали су исто као и пределе: нису давали предност ни човеку над природом, ни природи над човеком.

Највећи сликари међу импресионистима били су Моне, Реноар, Дега, Писаро, Сисли, али је највећи значај ипак имао Клод Моне, који је својим делима и сликарским открићима обележио читав овај период и дао му на значају.Моне се сматра зачетником импресионизма и његовим најдоследнијим и најутицајнијим представником.

Клод Моне је француски сликар који је крајем 19. века покренуо нови правац у сликарству – импресионизам. Импресионисти су на други начин приступали слици -покушавали су да заробе природну светлост.
Клод Моне је рођен у Паризу 1840. године, а детињство је провео у Авру. Као талентовани цртач, правио је и продавао карикатуре. Његов рад је заинтересовао сликара Ежена Будена који је подржавао Монеа да слика пејзаже и природу. Моне је једном приликом рекао : ” Постао сам сликар захваљујући Будену, који је преузео терет мог образовања”.
Клод Моне је 1857. године отишао у Париз да студира, и уписује се на L’Academie Suisse. Три године касније врши војничку дужност у Алжиру. Разрешен је 1862. године и враћа се у Париз. Затим одлази у атеље сликара Глејра и тамо упознаје Реноара, Сислија и Бажија. Одушевио га је Манеов рад и њих двојица постају пријатељи. Неко време је боравио у шуми Фонтенбло сликајући природу под отвореним небом. Француски салон је одбио његове слике, биле су изложене први пут тек 1865. године. Шездесетих година 19. века, његова партнерка Камила Донсје му је била муза за неколико слика (Доручак на трави). Оженио ју је 1870. године и имали су 2 сина.
Током једног путовања за Лондон 1871. године сликар открива Танерова дела и одушевљава се његовим стилом. Моне ће се од тада бавити одсјајем светлости на води. Насликао је предивне пејзаже у магли (Лондонски Парламент, 1871.).
Моне је 1871. године насликао један пејазаж из Авра, назван Импресија рађања сунца. Али ова данас позната слика, тада је наишла на негативне критике, посебно од стране Луја Лезоја који је употребио реч импресија да би исмејао стил сликања, тиме је, незнајући, правцу наденуо име: импресионизам.

Следеће године, 1877, Моне посвећује новој серији композиција, где је као мотив узео железничку станицу Сен – Лазар. Ова станица га је дуго фасцинирала и на основу Реноарове забелешке постоји прича како је Моне, прогоњен жељом да је наслика, обукао своје најбоље одело, чипкане манжетне, узео штап са позлаћеном главом и уручио директору станице своју подсетницу.Моне се директору представио једноставним речима: »Ја сам сликар Клод Моне. Одлучио сам да сликам вашу станицу. Дуго нисам могао да се одлучим да ли да сликам северну станицу или вашу, али сада ми се чини да ваша има посебан изглед« . Моне је увек добијао шта је хтео; возови су одмах били заустављени, перони затворени, локомотиве су избацивале пару тачно на онај начин на који је Моне то желео. Изазивајући опште страхопоштовање, сместио се на станици и данима је скицирао.

Моне се 1883. године настанио у Живернију где је остао више од 40 година. Израдио је две серије слика: Pempliers и Мeules (1888-1891). Уместо да представи пејзаж онако како у тренутку осећа, он је покушавао да ухвати један моменат природе. Затим је урадио још једну серију слика на којима је представио катедралу у Риму(1892-1894). Његова дела су призната од стране уметничких критичара и публике почев од 1889. године насликао је чак 12 слика на којима су нимфе једина тема и поклонио их је држави.
Патио је од катаркте и оперисао око 1923. године. Наставио је да слика до краја 1926. године, када је оболео од канцера плућа и умро 5. децембра 1926. године. Његова сахрана, којој је присуствовао његов пријатељ Жорж Клемансо, обављена је у цркви у Живернију.

Клод Моне је узбуркао традиционални начин сликања. Није желео да што верније ослика призор, него да ухвати један тренутак светлости и предмете које она осветљава. Овај правац, назван импресионизам, подржавали су и развијали Реноар, Сезан, Каилебот и Базил.

То што је Моне био назван "уметником тренутка" постало је његово животно дело, и то га је стално водило до очајања и назад, јер циљ је био нерешива супротност – да се пролазност сачува у трајној форми. Сва еволуција Монеовог дела тежи ка оном потпуном ослобађању које му је допустило да на крају свог живота достигне једну уметност независну од реалности.

ФРАНЦУСКИ ПИСЦИ И ЊИХОВА ДЕЛА

Француску књижевност XIX и XX века представљају велики прозни писци са изузетком Волтера, највећег представника века просвећености: Александар Дима, Оноре де Балзак, Стендал, Виктор Иго, Проспер Мериме, Гистав Флобер, Емил Зола, Ги де Мопасан и Марсел Пруст и њихова велика дела.

Проспера Меримеа представља Кармен, љубавни роман чија се радња догађа у Шпанији почетком XX века. По мотивима Меримеове Кармен Жорж Бизе је компоновао најпознатију француску оперу која чини део стандардног оперског репертоара, што је донело светску славу и Бизеу и Меримеу. Меримеов роман има заплет правог криминалистичког романа чија јунакиња је лепа и нестална Кармен. Њен љубавник дон Хосе убија свога супарника за кога је Кармен несрећно удата, али она, уместо да побегне са дон Хосеом, пада у загрљај младом тореадору извргавши подсмеху несрећног дон Хосеа, па је понижени и напуштени љубавник убија.

Кандид је једно од највећих ремек-дела не само француске већ и светске књижевности, најбољи пример француског врцавог духа, писано беспрекорним стилом бесмртног Волтера, филозофа и писца који је обележио XVIII век. Млади Кандид, чији учитељ Панглос тврди да живимо у најбољем од свих могућих светова, почеће да сумња у филозофију оптимизма када га, због недозвољене љубави према грофовој кћери Кунигонди, гроф избаци из свог замка. Насилно мобилисан, Кандид ће проћи кроз све ратне невоље и доживети безброј пустоловина, да би се коначно, са својом дружином, скрасио у околини Цариграда. На крају романа, пун животне мудрости, прекинуће Панглосово мудровање речима: “То је лепо речено, али треба обрађивати свој врт”.

 

Гроф Монте Кристо Александра Диме, велика сага о издаји, љубави и освети, и Стендалов Пармски картузијански манастир, прича о потрази за славом и љубављу, захваљујући обиљу догађаја и рељефним ликовима, спадају међу најузбудљивије романе написане на француском језику. У Димином роману млади капетан Едмон Дантес, лажно оптужен и бачен у тамницу, успеће да побегне и као богати гроф Монте Кристо спроведе у дело дуго смишљану освету, а Стендалов јунак, Фабрицио дел Донго, неће остварити свој сан о слави на бојном пољу, али ће наћи љубав свог живота.

Три писца из овог избора заузимају посебно место не само у француској, већ и у светској књижевности, јер су аутори величанствених романескних целина: Балзак, творац Људске комедије, коју чине деведесет четири романа, Зола који је, следећи његов пример, написао историју породице Ругон-Макар, циклус од двадесет романа, и Марсел Пруст са својих седам обимних романа из Трагања за изгубљеним временом, дела које је највише утицало на књижевност XX века.

Виктор Иго представљен је у овом избору својим последњим романом Вандеја се буни, чија радња се догађа преломне 1783. године. Као и у његовом најпознатијем делу Јадници, и у овом роману налазимо незаборавне рељефне ликове. То су маркиз од Лантенака, који је на челу контрареволуционарне побуне ројалиста против присталица младе републике и двојица револуционара, поштени Говен, светла личност револуције, и неумољиви Симурден, њена тамна и сурова страна. Иго непристрасно приказује бурне историјске догађаје не штедећи монархисте, али ни фанатизам Робеспјеровог револуционарног Комитета за јавни спас који је своје многе верне присталице послао на гиљотину.

Балзака представља Чича Горио, најпознатије дело француске књижевности, који је велики друштвени, али такође и снажан психолошки роман са три главне личности. То су: чича Горио, некад богати трговац који је све своје имање потрошио на незахвалне кћери; млади сиромашни племић Растињак, који жели да се пробије у високо париско друштво; тајанствени Вотрен, одбегли робијаш, злочинац, али и бунтовник против друштвених неправди. У овом, у значењима богатом роману, можемо пратити заплет типичан за криминалистички роман, то је и роман о одрастању и љубавни роман, али пре свега потресна прича о људској незахвалности.

Золина Каљуга, друго по реду дело из његовог романескног циклуса, прича је о друштвеном успону бескрупулозног Аристида Ругона који стиче велико богатство продајући терене које је купио у бесцење. То је слика Париза друге половине XIX века, коју налазимо и Прустовом роману Једна Сванова љубав из његовог чувеног Трагања за изгубљеним временом, које представља најсуптилнију анализу човекове психе. Занимљиво је да се три велика романескна циклуса, Балзаков, Золин и Прустов, на известан начин настављају један на други чинећи величанствену фреску француског друштва XIX и почетка XX века.

Гистав Флобер, аутор познатих романа Госпођа Бовари и Сентиментално васпитање, у овом избору је представљен неправедно запостављеним историјским романом Саламба чија се радња догађа за време Првог пунског рата. Бујна машта ненадмашног стилисте нам дочарава древну Картагину коју нападају варварски плаћеници.

Ги де Мопасан, један од најбољих приповедача у светској књижевности, представљен је избором који носи наслов Необичне приче. За разлику од његових реалистичких приповедака, овде налазимо мање познатог Мопасана кога привлачи чудно и онострано. Верујемо да ће ова својеврсна антологија француске књижевности оправдати очекивања читалачке публике.