Мишел Уелбек добитник награде Гонкур

Контроверзни француски писац Мишел Уелбек добитник је најпрестижније књижевне награде у Француској 2010-те године – награде Гонкур – за свој најновији роман „Мапа и територија“ (La Carte et Le Territoire). Песник и романописац, Уелбек је први роман „Проширење подручја борбе" објавио 1994-те и с њим постигао велики успех.

Светску славу стиче другим романом „Елементарне честице" из 1998, након којег је уследио роман „Платформа" и роман „Могућност острва", а 2010-те године „La carte et le territoire".

Уелбек (54) у свим романима описује емотивну и сексуалну беду и потпуну самоћу модерног човека. Лишен било каквих илузија, на друштво и људе гледа из угла усамљеника кога више нико и ништа не може преварити.

У роману  „La carte et le territoire" критикује уметност, љубав, новац, иронично описује француско село и прави сопствену карикатуру.

Познат као човек који не поштује религије, Уелбек је изазвао жестоке критике муслиманских организација интервјуом у књижевном магазину „Lire“ због којег се нашао на суду под оптужбом за расне увреде и подстицање на верску мржњу. Оптужби је ослобођен у јануару 2002.године.

Уелбекове књиге преведене су на 35 језика.

Charles Aznavour-Comme ils disent

Ослободи изговор на страном језику

Како да течно говорите на страном језику?

Желите да имате више самопоуздања када га користите у конверзацији са другима?

Свако од нас се при учењу изабраног страног језика у почетку суочава са чињеницом да много више разуме од онога што може да искаже на том страном језику. Постоји више начина да премостите ту говорну баријеру и унапредите свој изговор.

Један од начина је да речи које сте усвојили понављате и користите што чешће.

Учити се може и кроз забаву у тренуцима одмора. Читајте часописе на страном језику, било да сте их сами купили или путем интернета, тако што ћете у мноштву линкова који нуде бесплатно читање часописа одабрати тему која вас интересује. Читање у великој мери може обогатити ваш речник. Не морате знати сваку реч да бисте уживали у читању. Уколико вадите и проверавате сваку непознату реч, врло брзо ће вам досадити и одустаћете. Вадите само кључне речи, оне које се чешће понављају, а не знате шта значе. Суштину ћете схватити несвесно учећи граматику, реченичне конструкције и нове речи.

Не читајте текст у себи. Да бисте сазнали колико стварно добро изговарате речи и читате чините то наглас. Проверите изговор речи које вам задају проблем. То можете учинити на традиционалан начин уз помоћ речника или на модернији начин уз помоћ звучних речника на компјутеру. Када чујете реч, најбитније је да је поновите неколико пута што гласније. Тако ћете „преломити језик“ и савладати језичку баријеру.

Веома је корисно слушање страног језика. На интернету постоје многи сајтови који нуде музику и филмове са преводом и текстом који емитују. То нам омогућава да одређену песму или филм погледамо и више пута и тиме обогатимо свој вокабулар. Уколико гледате филм, најбоље је да га први пут погледате са преводом, а сваки следећи пут без превода. Знаћете о чему се ради и бићете фокусирани само на учење страног језика.

Вежбање изговора и наученог најбоље ћете проверити у комуникацији са странцима или са пријатељима. Тиме на опуштен начин усвајате нова знања и развијате такмичарски дух уколико разговарате са пријатељима. Управо је тај такмичарски дух од непроцењиве важности када се учи језик на часу у мањој групи, у односу на индивидуалне часове.

Учење страног језика није лак процес, али уз помоћ стручног лица може бити и веома забаван.   

Заз - Je veux

Фудбалска легенда - Жан Пјер Папен

Жан Пјер Папен, легенда Олимпика из Марсеја и француске репрезентације, никада није остварио свој пуни потенцијал иако је пет година за редом био најбољи стрелац француског првенства. Ипак цифре које је овај играч оставио иза себе су и више него импозантне....
Највеће успехе постигао је играјући за Олимпик из Марсеја у периоду од 1986. до 1992. године. Са Олимпиком је освојио 4 француска првенства заредом од 1989. до 1992. године.

Годину дана касније Марсеј је постао првак Европе међутим тада у њиховим редовима није било Папена који је почетком сезоне прешао у Милан.

Био је најбољи стрелац француске лиге 5 пута за редом од 1988. до 1992. године по чему је ушао у све анале француског и европског фудбала.

Проглашен је најбољим европским фудбалером 1991. и играчем године 1991. године по избору часописа "World Soccer". Такође је проглашен најбољим француским фудбалером 1989. и 1991. године.

Био је три године за редом најбољи стрелац Купа шампиона 1990., 1991. и 1992. године, међутим сваки пут је делио прво место са још једним фудбалером. Играо је у финалу Купа шампиона против Црвене звезде 1991. године и претпоставља се да га је пораз након једанаестераца од шампиона тадашње Југославије годину дана касније навео да напусти Марсеј и оде у Милан.

Његов прелазак у Милан, био је највећи фудбалски трансфер до тада и износио је 10 милиона фунти. Новац како је тада рекао Папен није био пресудан већ жеља за великим европским трофејима. Међутим већ те сезон Марсеј и Милан сусрели су се у финалу Лиге шампиона. Французи су славили са 1:0 што је био двоструки ударац за овог играча.

Ипак, годину дана касније овај играч је остварио свој сан освојивши са Миланом Лигу шампиона, баш као и италијанско првенство 1993. и 1994. и италијански Супер куп 1992. године.

1994. године прелази у Бајерн из Минхена са којим је освојио још један европски трофеј. Реч је о Купу УЕФА 1996. године. Ипак, његови наступи у дресу Бавараца нису били на оном пређашњем нивоу тако да је на 27 мечева постига само три гола и већ након две сезоне се вратио у Француску где је обукао дрес Бордоа. Каријеру је завршио играјући за нижеразредне француксе екипе попут Сен Пјеруза и Куп Ферета.

Временом је играјући за ове екипе постао играч и менаџер да би касније од познатијих француских екипа водио Стразбур и Ланс.

За репрезентацију Француске одиграо је 54 меча на којима је постигао 30 голова. Био је капитен репрезентације 1992. и 1993. године и члан је чувене генерације француских фудбалера за коју су поред њега још играли Ерик Кантона и Давид Жинола.

Након дебакла у квалификацијама за Светско првенство у Сједињеним државама, већина играча ове репрезентације укључујући и Папена веома брзо су се опорстили од дреса "Триколора" иако су тада били на врхунцу каријере. На њихово место су позивани млади играчи који су неколико година касније постали прваци света и Европе.

Приликом 100 година ФИФА, 2004. године у избору Пелеа, Папен је уврштен у листу од 100. најбољих фудбалера у историји. 1991. године освојио је "Златну лопту".

Pont Alexandre III

Чувене француске expositions universelles  инспирисале су неке од најлепших и најпознатијих париских грађевина, као што су Ајфелова кула (1889), станице Gare d’Orsay и Gare de Lyon, Le Petit Palais и Le Grand Palais (све 1900), али и овај, према мишљењу многих најлепши париски мост, чувени Pont Alexandre III.

Exposition universelle која је одржана 1900. године показала се као најплодоноснија од свих, и осим што је дала највећи број споменика, привукла је и највећи број посетилаца, којих је те године било више од 50,000,000. Један од најлепших споменика изграђених те године свакако је и овај мост, подигнут да служи као симбол француско-руског пријатељства, тачније савеза који су склопили цар Александар III (Александр III Александрович) и француски председник Карно (Carnot) 1891. године. Николај II Aлександрович (Николай II Александрович), син цара Александра III и последњи руски император, поставио је камен темељац 1896. године.

Мост красе четири стуба висине од 17m, на чијим врховима су позлаћене статуе које чувају мост.

На Десној обали налазе се  “Слава науци” (Renommée des Sciences) и “Слава уметности” (Renommée des Arts), дела Емануела Фремијеа (Emmanuel Frémiet), великог француског скулптора тог периода, док су на Левој обали “Слава трговини” (Renommée du Commerce) i “Слава индустрији” (Renommée de l’Industrie). Осим тога, у подножју сваког стуба налази се још по једна статуа, дакле, укупно их има још четири, а њихове теме су  “Француска у средњем веку” (La France du Moyen Âge), “Француска у ренесанси” (La France à la Renaissance), “Француска Луја XIV” (La France sous Louis XIV) и “Модерна Француска” (La France moderne).

Цео мост направљен је од челика, а архитекте заслужне за његов изглед су  Кацијан-Бернар (Cassien-Bernard) и Гастон Кузан (Gaston Cousin), док су инжењери који су радили на њему Жан Резал (Jean Résal)  и Амеде Алби (Amédée Alby). Укупно је дуг 160m, а води од Инвалида до Велике и Мале палате, које су такође изграђене за  exposition universelle1900.

Један од захтева при изградњи моста био је да он не заклања поглед на Инвалиде и Јелисејска поља. Због тога је мост прилично низак (6m), a широк 40m. Сада када знате шта мост не заклања, сувишно је говорити о предивном погледу који се пружа са њега : са једне стране су Велика и Мала палата, примери beaux-arts архитектуре, a са друге Ајфелова кула, можда и највећи симбол Париза.

На средини моста налазе се “Нимфе Сене” и позлаћен грб Француске, још један од многобројних украса овог моста.

И за крај, следећи пут када се будете нашли у Паризу, немојте пропустити шетњу поред Сене. Препоручујем да кренете од Ајфелове куле, па да кејевима  поред реке прођете поред мостова  Pont d’Iéna, Pont de l’Alma, и на крају, Pont Alexandre III. Уживајте у погледу са моста, који је фантастичан у било које доба дана, а затим пређите до Велике палате и шетњу завршите, након што сте прешли цела Јелисејска поља, на тргу Шарла де Гола (Charles de Gaulle), код Тријумфалне капије. Топло препоручујем и вожњу чувеним париским бродићима (bateaux mouches) по Сени, јер ћете са реке најбоље видети и осетити лепоту њених мостова.

Марија Антоанета

Једна од најчувенијих и најомрженијих француских краљица. Због небриге за народ, раскалашног и непромишљеног понашања, мржња према овој краљици из године у годину је расла. Рекло би се да је ,,Краљица Дефицит” или ,,Аустријанка”, како је народ подругљиво звао, сама себи поплочала пут до губилишта.

Од аустријске принцезе до француске краљице

Као кћерка Марије Терезије и Франсоа де Лорена, Марију Антоанету су од самог рођења окруживале раскош, природа и гувернанте. Међутим, од њих је научила да се лепо облачи, игра и пева, док су јој историја, страни језици и књижевност били мање познати. Као што је њена мајка од увек планирала, Марија Антоанета са 15 година одлази у Версај како би се удала за унука Луја XV, француског престолонаследника. Овиме би односи између француске и хабсбуршке монархије били ојачани. Поводом свадбе приређене су величанствене свечаности. Али, због испаљивања дивног и веома скупог ватромета у подножју Париза, долази до метежа и више од стотину људи гине услед гушења.

Неснађена краљица

Марија Антоанета није могла да се навикне на обичаје француског двора. Уместо тога, она води површан живот пун забава, успут трошећи огромне суме новца. Окружује се похлепним и разузданим младим аристoкратама и не води рачуна о правилима понашања. Муж је занемарује, а она улази у разне везе од којих је најпознатија она са младим шведским официром Акселом де Ферсеном. 

Мржња народа

Супруг Марије Антоанете ступа на француски престо 10.05.1774. године, али то ову краљицу није учинило озбиљнијом. Изузетно непопуларна међу народом због расипања новца и наводних афера, краљица још није подарила потомство. Мржња народа се није значајно смањила ни кад је 1778. године родила прво дете, девојчицу Марију Терезију Шарлоту. Три годне касније на свет долази и дечак, престолонаследник Луј Жозеф. Краљицу толико нису волели, да су је кривили за сва зла у краљевству, од лоше жетве до рупа у буџету.

Револуција и смрт

По избијању Револуције, краљица не пристаје ни на какав компромис. Погођена смрћу свог сина, краљица остаје непоколебљива и не прихвата савете Ла Фајета, Мирабоа или Барнава. Уместо тога, тражи помоћ од браће, Жозефа II и Леополда II. Марија Антоанета се храбро и поносно суочава са ситуацијом. Најзад, краљевска породица се одлучује на бекство 20.06.1791. године, али бивају заустављени у Варену и послати натраг у престоницу. Луј XVI бива принуђен да одобри Устав 14.09.1791. године. Убрзо, краљевска породица бива заточена у затвор Темпл. Већини пријатеља Марије Антоанете је одрубљена глава. Што се тиче њеног мужа, он је осуђен и погубљен 21.01.1793.године. Нешто касније, други син Марије Антоанете је одведен од ње. Месец дана касније била је одвојена и од кћерке и одведена у Консиержери. Иако преплављена монструозним оптужбама, држи главу горе и потајно се нада ослобођењу. Али све је већ унапред било одлучено тако да је одбрана њених адвоката звучала празно. Око четири сата ујутро, 16. октобра Марија Антоанета бива осуђена за издају. Али и у оваквим тренуцима, полако корачајући до губилишта, она је остала достојна. Говори се да су њене последње речи биле: „Извините”, а изговорила их је уочи гиљотинирања. Најзанимљивије је то што су оне биле упућене џелату, којег је случајно нагазила.

Траг Марије Антоанете

Марија Антоанета је обележила историју Француске, како по мржњи народа коју је изазивала, тако и по својј трагичној судбини. Бес народа према њој се огледао и у оптужби да је била ,,велика несрећа и пијавица Француске”. Припсивали су јој и то да је управо она натерала краља на издају. У сваком случају, Марија Антоанета је значајно заслузна за каљање слике о монархији пре избијања Револуције.

Мадам Гре

Последњи кутуријер (креатор-кројач високе моде) “Златног доба”, Мадам Гре (Мадаме Грèс), остаје мистериозна фигура модне историје, о којој се релативно мало зна, иако је њено име изузетно цењено и утицајно међу креаторима.

Рођена је 1903. као Жермејн Емили Кребс (Гермаине Éмилие Кребс) у Паризу. Према њеној изјави, уписала је вајарство у жељи да јој то буде животни позив, али га, на наговор породице, напушта и учи кројачки занат. Почетком 1930-их мења име у Аликс (Алиx) и узима презиме Бартон. 1937. се удаје за руског сликара Сержа Черевкова (Серге Цзерефков) који се потписивао као Гре (Грèс) и то име почиње да користи када је отворила своју модну кућу, 1942. (Серж је напушта убрзо после тога). Њене хаљине носе неке од најпознатијих и најутицајнијих жена времена: Војвоткиња од Виндзора, Марлена Дитрих, Грета Гарбо, Џеки Кенеди, Долорес дел Рио…

Иако је била веома цењена, њен приватни живот се одвијао далеко од очију јавности и о њему се мало, или нимало, знало. Позната по свом турбану, без кога није излазила, због своје тајновитости називана је и “Сфингом моде” и “Игуманијом у мерцедесу”.

Модели Мадам Гре одишу сензуалношћу и елеганцијом. Скице и упутства за реализацију модела ниије остављала асистентима, већ је моделе радила сама, стварајући својеврсне скулптуре. “Желела сам да будем скулптор – за мене је исто радити са тканином или са каменом”, рекла је. Била је позната по томе да је умела да готово три метра жерсеја драпира тако да га набере на свега 7цм! Њене тематске колекције су биле ослобођене слепог праћења трендова и свака представља уметничко дело за себе, ипак пратећи дух времена.

Посао Мадан Гре је цветао током неколико деценија, доневши јој право богатство, али је, након неколико погрешних пословних потеза, била приморана да 1988. затвори своју модну кућу, а њено име прода једној јапанској компанији. Била је последњи од креатора високе моде који је прихватио покретање прет-а-порте линије, сматрајући то проституисањем. Умрла је недељу дана пре свог деведесетог рођендана, у потпуној беспарици.

Прва изложба посвећена њеном раду одржана је у Метрополитен музеју у Њујорку 2008. године. Њене креације крајње сведене и једноставне, а истовремено раскошне и сложене, на овој изложби су биле подељене у три тематске целине, које обележавају рад Мадам Гре: Грчка као инспирација, етничке инспирације и скулпторалне форме. У пролеће 2011. одржана је друга велика изложба у Паризу. Занимљиво је да су скице које су биле изложене на овој изложби власништво Фондације Ив сен Лорана, који је, из поштовања према Мадам Гре, купио 3000 њених цртежа.

Нова великоа изложба, под називом “Мадам Гре, скулпторална мода”, отвара се 12. септембра у Музеју моде у Антверпену и трајаће до фебруара 2013. Чини се да рад Аликс Гре поново добија пажњу коју, свакако, заслужује.

Најзначајнији француски хемичари

ANTOINE LAVOISIER (1743-1794  француски хемичар Лавоазије је био најцењенији хемичар у своје време, а ипак је заршио на гиљотини. И данас се Лавоазије сматра оснивачем савремене хемије. Његови закључци довели су до реструктуирања у хемији, слично као што су Њутнови имали ефекта у физици. Прва изучавања Лавоазијеа обухватала су мерење добитка или губитка приликом загревања и сагоревања материја. Ови експерименти довели су до Лавоазијеовог закона о очувању материје. Затим је експериментално доказао да чврсте материје приликом сагоревања добијају у маси, а резултат су реакције везивања гасова из ваздуха (пре свега кисеоника). Он је такодје утврдио присуство азота у ваздуху, као неутралног гаса. Своје налазе сумирао је у делу "Traite Elementaire de Chimie" (Основни третмани у хемији). Тиме је потврдио да је кисеоник витална компонента у процесима дисања и сагоревања. Он је, такодје, сумирао дотадашње налазе француских хемичара и потврдио да је вода комбинација водоника и кисеоника. Овим налазом дошао је у сукоб са Кевендишом и Џемсом Ватом, који су до истога открића дошли пре Лавоазијеа. Радећи као хемичар истраживач, Лавоазије је паралелно радио и у фирми за убирања таксе, па је на тим пословима дошао у сукоб са француским револуционарима, који су га осудили на смрт гиљотинирањем. Тако је, на жалост, завршио један од најславнијих француских научника.

JOSEPH GAY-LUSSAC (1778-1850) француски хемичар и физичар. За Геј-Лисака се у науци чуло након публиковања Чарлсовог и Бојловог закона (Alexandre Jacques-Cesar Cxarles & Robert Boule). Према овоме закону одредјена количина било кога гаса шири се за једнаку вредност при порасту температуре, при константном притиску. Такође, при снижавању температуре свим гасовима се смањује запремина за исти однос, све до температуре апсолутне нуле (-273.16°Ц), при којој температури запремина им постаје равна нули. Отуда је Келвинова температурна скала усвојила ову вредност за апсолутну нулу, а то је теоријски најнижа температура која се може остварити. Овај закон публикован је истовремено са открићима Џона Далтона, па је Далтон намеравао дискредитовати Геј-Лисака због конфликта са његовом атомском теоријом, али је у међувремену Авогадро 1811. објавио своју теорију о атомима и молекулима, што је објединило оба предња закључка. Геј-Лисак је са својим земљаком, Французом Тенаром открио елементе бор и јод, а 1815. открили су цијанид, чиме су побили Лавоазијеву тврдњу да све киселине морају садржавати кисеоник. У својим каснијим истраживањима Геј-Лисак се преусмерио на реактивност азота и сумпора, као и процеса ферментације.

LOUIS PASTEUR (1822-1895), француски хемичар и биолог. Име Луја Пастера познато је широм света, пре свега по поступку пастеризације, названа по његовом имену. И мада је по образовању био хемичар, више се прославио у медицини. Први је у свету направио вакцину против беснила, као и вакцину против антракса. Зна се да је Edward Jenner направио прву вакцину против малих богиња, али за дуго времена после тог проналаска ништа значајно није се чинило. Пастер је 1880. нашао да бактерија живинске колере, остављена дужи временски период, ако се убризга живини не изазива колеру. Када је, након тога, исту живину вакцинисао свежом активном културом бактерије, живина је преживела. Године 1882. направио је вакцину против антракса, који се веома ретко јавља код људи, а масован је код стоке, а 1885. направио је вакцину против беснила. Када му је доведен 9-годишњи дечак, кога је на више места ујео бесан пас, Пастер му је дао вакцину и дечак је преживео. Вест се проширила и већ следеће године вакцинисано је око 2500 пацијената. Фаталних случајева било је свега испод 1%. То је био најбољи повод да и други научници похитају у изналажењу вакцина за разна друга оболења. Поступком пастеризације Пастер је у многоме успео да спречи ширење туберкулозе, а то је поступак до кога је он дошао у технологијама млека и алкохола. Он је утврдио да се ту ради о микроорганизмима, који се убијају при температурама изнад 63°Ц у трајању од око 30 минута. Пастер је, такодје, закључио да се стерилисани материјали, који се не излажу ваздуху, не контаминирају, док се материјали изложени ваздуху загадјују и кваре. Он је својим поступцима побољшао производњу вина и пива, а такодје значајно помогао индустрији свиле у спречавању штетног дејства свиленог црва.У Паризу је изграђен Пастеров институт 1888, где је Пастер и сахрањен 1895. Када су Немци 1940. наредили Меистер-у да им отвори Пастеров гроб, ради испитивања, Меистер је извршио самоубиство, не желећи да им то учини.

Филм D'animation français - La reine soleil

Историја тениса

Антички почеци

Игре с лоптама датирају још од 1500 п.н.е у Старом Египту. Стари Египћани и мале групе још неких народа су одржавали ове игре као део религиозних церемонија. Ова традиција и читав концепт игре се проширио по Европи у VIII веку са доласком тзв. Мура у јужну Француску.Заправо, сусрет источњачке културе са Хришћанством је утицао на настанак тениса. 

Хришћански монаси су постали заинтересовани за религиозне традиције Мура и били први Европљани који су одиграли игре са лоптом. Најранија верзија тениса, где се лопта ударала од зид, ускоро је продрла ван француских манастира и током XII и XIII века доживела даљи развој. Играчи су открили да имају већу контролу над лоптом користећи се само рукама, па је у природном развоју дошло и до почетка употребе кожних рукавица. Било је само питање времена када ће та иста рукавица бити замењена дрвеним штапом, креацијом првог тениског рекета икада. Лоптице су се такође побољшале преласком са дрвених на кожне лоптице пуњене мекињама. Игра је ускоро постала веома популарна, посебно у Француској где је била прихваћена од стране краљевства.     
               

"Ројални тенис"

Највећи развој тениса, који је довео ову игру до модерних размера, је постигнут у Француској. Током XVI, XVII и XVIII века постао је веома отмен спорт међу краљевима и племићима као "Jeu de paumme" - тзв. "Игра длана". Ранији француски играчи су почињали игру изговарајући реч "тенес" што значи играти. Игра је ускоро добила назив као "Ројални тенис".

"Ројални тенис" је заправо много другачији од тениса каквог данас знамо. Игран је у затвореном простору, у великим галеријама са избоченим крововима. Поени су се добијали гледајући одбијање лоптице од зидова просторије. Ово је веома другачије од класичног тениса, где је правоугаони терен постављен на травнату површину и где се игра унутар постављених граница терена. Још једна битна разлика лежи у систему потере за лоптицом. У данашњем тенису лоптица која се двапут одбије од подлогу означава губитак поена. У "Ројалном тенису" ово друго одбијање лоптице је кључно за освајање поена. Заправо, у интересу играча је било ударање лоптице што ближе зиду иза противника. 

Lottie Dodd - прва победница Wimbledona, Ранија тениска опрема, Рани тениски терен

Након наглог раста популарности међу француским племством, тенис се проширио по Европи, нарочито у Енглеској. Као и у Француској, игра је постала позната као спорт краљева. Хенрy VIII је изразио велику заинтересованост те је направио терен у његовом Hampton Court-u, који се и данас користи од стране тениских ентузијаста. Тенис није био прихваћен само у Француској и Енглеској, већ и у Шпанији, Италији, Холандији и Hемачкој. У XVIII веку његов развој је ипак кренуо силазном путањом током Француске револуције и Наполеона, чиме је био елиминисан у већем делу Европе.

Класични тенис

У XIX веку је дошло до великих промена у свету тениса када је викторијански напредак покренуо значајни препород. Тениски терени су се изграђивали у познатим сеоским скупштинама, дошло је до појаве првих тениских клубова који су опскрбљавали средства за своје новонастале чланове. Тенис је управо у овом периоду доживео највећи развој. Ентузијасти су покушали да адаптирају игру као спорт на отвореном простору. Лоптице су овога пута прављене од гуме што је омогућило довољну мекоћу како се трава, играњем на терену, не би оштетила. Поред мекоће, лоптице су задржале еластичност и живахност.

Једна од најважнијих карактеристика класичног тениса је лакоћа и једноставност играња. Све што је било потребно је равна травната подлога и одговарајућа опрема, и тениски терени су већ постали препознатљиви за богато становништво.

У веома кратком временском року, тенис је заменио крикет као летњи спорт. Највећи развој тениса се десио 1875. године. Клуб под именом Аll England Croquet Club је 1869. заказао да привуче довољно посетилаца и године 1875. одлучили су да понуде тенис као додатну атракцију. Ова нова игра је доживела велик успех, чак толики да је клуб променио име у Аll England Croquet and Lawn Tennis Club. Нешто после исте године организован је први тениски турнир икад. Комитет је успостављен како би се одредила прва правила турнира са 22 играча и са око 200 посматрача. Тиме је рођен први Grand Slam познат под именом Wimbledon.