Проклетство темплара

Изградњу модерне државе коју су започели Филип Август и Свети Луј, наставио је Лујев унук, знаменити Филип IV Лепи, у чије време је моћ краљева достигла врхунац, али је након њега династија запала у кризу. Ипак, два су догађаја из његовог времена остала посебно упамћена и на неки начин обележила будућност. Један је био скандал с краљевим снахама. Три принцезе, жене његових синова, оптужене су за прељубу и затворене у париску кулу Несле. Њихови наводни љубавници погубљени су на најсуровији начин – черечењем. Други догађај био је Филипов сурови обрачун с моћним темпларским редом. Након повлачења из Палестине, темплари (или витезови храмовници) били су врло богат ред који се, између осталог, бавио банкарством и посуђивањем новца. Француски краљ, увек у потрази за новим извором прихода, веома се задужио. Сматра се да је то био главни разлог да Филип, користећи свој утицај код папе, оптужи темпларе за заверу и јерес, њихове вође баци у тамницу и касније погуби, док је сву темпларску имовину присвојио. Папа је и званично укинуо темпларски ред 1312. године док су сви њихови поседи изван Француске пренети на други витешки ред – јовановце (данас малтешки ред). Темплари су опстали једино у Португалу променивши само назив у Христов ред. Ипак, Филип IV није могао да спречи настанак легенде о темпларима и о њиховим бројним знањима и тајнама, међу којима је најдуже опстала легенда о Светом гралу, која је недавно била предмет и једног бестселер романа и филма („Да Винчијев код”).

Пре него што ће бити жив спаљен као јеретик, велики мештар (поглавар темпларског реда) Де Молне проклео је краља и његово потомство. Скандали у краљевској кући и трагедије које су уследиле као да су посведочиле снагу тог проклетства. Исте године кад је спаљен велики мештар, умро је несрећним случајем и краљ Филип IV (1314). Иако је иза себе оставио три одрасла сина, који су један за другим владали Француском, сва тројица владала су кратко и умрли млади. Иако су се женили више пута, ниједан није оставио мушког наследника. Тако се, после смрти трећег сина (Шарл IV) 1328. године, први пут након крунисања Ига Капеа у 10. веку поставило се питање наслеђа француске круне. За краља је изабран синовац Филипа IV – Филип гроф од Валоа (краљ Филип VI). Тиме је отпочела владавина династије Валоа – млађе гране породице Капе. Овај избор оспорио је енглески краљ Едвард III Плантагенет који је по мајци био унук Филипа IV. Уследио је сукоб Француске и Енглеске који ће трајати цео наредни век – Стогодишњи рат.

Француска уметност

Архитектура

Унутрашњост Катедрале у Ремсу

Тријумфална капија у Паризу

Први архитектонски стил Француске била је романика. Најважнији сачувани споменици овог стила су у околини Тулуза. Доба готичке архитектуре се некада називало Француска архитектура, због велике раширености овог стила у француским регијама, нарочито на северу. Ти се налазе познате средњовековне црквене и световне грађевине: Базилика Сен Дени, Катедрала у Ремсу, Катедрала у Шартру и Папска палата у Авињону. Уметници и архитекте из Италије и Шпаније су касније били заслужни за изградњу раскошних краљевских двораца у долини Лоаре: Шамбор и Шенансо. Архитекта Жил Арден Мансар је аутор светски чувеног дворца у Версају и барокне Палате инвалида у Паризу.

После Француске револуције доминантни стил је постао класицизам. У овом стилу је подигнута Тријумфална капија у Паризу. Ајфелова кула у Паризу је најпознатији светски споменик индустријског доба.

Сликарство

Сплав Медуза - слика Теодора Жерикоа

Мртва природа - слика Пола Сезана

Француска је кроз историју произвела плејаду значајних ликовних уметника. Међу њима се истичу: Франсоа Клуе, Антоан Вато, Жан Оноре Фрагонар, Жан-Батист-Симеон Шарден, Никола Пусен, Теодор Жерико, Ежен Делакроа и Густав Курбе. Француска је посебно изашла у први план светске ликовне уметности са сликарима епохе импресионизма и постимпресионизма, као што су: Огист Реноар, Клод Моне, Едуар Мане, Едгар Дега, Пол Сезан, Пол Гоген, Жорж Сера и Анри Матис.

Француска је у тој мери била магнет за уметнике краја 19. и почетка 20. века, да су ту живели и стварали Винсент ван Гог и Пабло Пикасо.

Зидар Богородичне цркве

Филипов унук Луј VII Млади (владао од 1137. до 1180), пети по реду краљ из династије Капе, неопрезно је довео у питање положај династије кад је одлучио да се разведе од своје пребогате супруге Елеоноре од Аквитаније. Разводи у краљевској кући били су врло чести, без обзира на то што је то црква у начелу забрањивала. Међутим, Елеонора, прозвана најпожељнијом миражџиком Европе, након развода од Луја, удала се за десет година млађег Хенрија II од Плантагенета, краља Енглеске и војводу Нормандије. Уз жену, спретни Плантагенет добио је и њен мираз – области Гијену, Гаскоњу, Ла Марш, Лимузен и Поату, односно готово пола Француске. Овим се потпуно пореметио однос снага између две владарске династије (Капе и Плантагенет) што је проузроковало бројне ратове у наредним генерацијама.

Грешку свог оца исправио је добрим делом његов наследник и први заиста значајан владар из династије Капе. Био је то Филип II Август (владао од 1180. до 1223), који је цео живот посветио сузбијању моћи енглеских краљева из куће Плантагенета и других феудалаца и постепеном припајању њихових подручја француском краљевском поседу. У овоме му је у великој мери помогла слабост његових супарника, посебно енглеског краља Јована (Џона) без Земље који није био дорастао спретном и бескрупулозном противнику. У бици код Бувина, једној од најзначајнијих битака у целокупној француској историји (1214. године), Филип Август поразио је до ногу феудалну коњицу својих удружених противника енглеског краља, немачког цара и фламанских великаша. Однос снага брзо се променио. Француски престолонаследник (будући Луј VIII) чак се с војском искрцао у Енглеску, ушао у Лондон и мало му је требало да преотме енглески престо од Јована без Земље, али је на крају овај поход ипак пропао. Пред крај владавине Филипа Августа (1223), француски краљевски посед био је драстично повећан, док је у поседу Плантагенета остала само Гаскоња (на југозападу Француске). Ипак, сукоб две династије, па тиме и две државе, настављен је и у следеће две генерације.

Филип II Август успоставио је и темеље модерне државне администрације окружујући се образованим правницима, подстицао развој градова и основао прве школе. У његово доба Париз се удвостручио – имао је 50.000 становника. Још је био прави средњовековни град са уским, вијугавим уличицама у којима су се мешали блато и разни отпад који су неописиво смрдели, поготово у летње доба. Због тога је краљ 1185. године наредио да се поплочају главне улице око његовог дворца. Уредбом од 1222. године одређено је да нове улице не смеју бити уже од шест метара како би могла да се мимоиђу двоја воловска кола. У то доба изграђен је и највећи део чувене париске Богородичине Notre Dame), док су неки грчки ученици основали прву школу названу Грчка школа – претходницу универзитета.

У доба Филипа Августа збио се и догађај који је имао далекосежне последице по Француску. Радило се о такозваном крсташком рату против јереси албигенеза (сличних богумилима) која је захватила грофовију Тулуз на југу. У крвавим ратовима, витези са севера Француске на најсуровији начин освојили су и искоренили јеретике, остављајући за собом пустош након које се југ Француске – Лангдок дуго није опоравио.

Племићке куће које су владале Европом – династија Капе

Династија француских краљева позната под именом Капе једна је од најстаријих европских владарских породица која је Француском владала непрекидно од 987. године

Из династије Капе (Capet), укључујући млађе гране, потекло је тридесет осам владара Француске, три латинска цара, двадесет осам владара Португала, два цара Бразила, једанаест краљева Напуља, осам владара Сицилије, дванаест краљева Наваре, три краља Пољске, десет краљева Шпаније, четири владара Мађарске и многобројне војводе и грофови. И данас на престолима две европске монархије седе потомци млађе гране ове породице (Бурбон): у Шпанији (краљ Хуан Карлос I) и у Луксембургу (велики војвода Анри).

Француску кућу Капе основао је Иг (Hugo), гроф Париза и војвода Франака, који је с падом значаја и утицаја мушких потомака цара Карла Великог и коначног распада Франачког царства изабран за краља Западне Франачке 987. године. Постоје различите теорије о пореклу имена Капе. Према једној верзији, назив потиче од капе или шешира који је носио оснивач династије. Према другом тумачењу, латинска реч caput значила је не само главу, него и вођу, предводника. Иг Капе био је потомак господара области Париза, назване Ил д Франс (Ile de France), који су се генерацијама супротстављали најездама Викинга са севера, из Нормандије. Неки од Игових предака (његов деда и дедин зет) такође су задобили краљевску круну, али без права да је наслеђем пренесу на потомство. Стога је Иг Капе одмах након крунисања приредио и крунисање свог сина и наследника, што су примењивали и наредни француски владари. Тајна успеха династије Капе да постепено учврсти власт лежи и у једној доста реткој генеалошкој околности коју неки историчари називају чудом Капеа – да је након Ига Капеа чак током дванаест генерација узастопно, односно у току више од три века, сваки француски краљ иза себе увек остављао директно мушко потомство, односно неспорног наследника. Према томе, вековима није било повода за сукобе око наслеђа круне међу члановима династије, која је тако постајала неприкосновена.

Иако утицајан и угледан, француски краљ на прелазу из првог у други миленијум наше ере још није могао да се мери по моћи и величини поседа с неким својим великашима, попут војвода од Аквитаније, Нормандије, Фландрије, Бретање, грофа од Тулуза... У то доба размрвљених области и оскудне привреде рачуна се да је на подручју данашње Француске било у оптицају чак 150 врста новца, а да је коришћено десетак различитих језика које ће тек много касније објединити језик који се користио у Паризу и околини (langue d'oil), односно данашњи француски. Владарима из куће Капе припала је историјска улога да постепено изграде праву државу, администрацију и допринесу рађању модерне Француске.

У првим генерацијама династије Капе јачање краљевске власти било је једва приметно. Први наследници Ига Капеа, попут Робера Побожног или Анрија I, мало су се разликовали по моћи и утицају од месних феудалаца. Али, то није значило да нису имали велике амбиције кад се радило о склапању бракова. Тако је Анри I након два неуспешна брака одлучио да супругу тражи буквално на другом крају Европе – у Русији. Године 1051. оженио се Аном, кћерком знаменитог кијевског великог кнеза Јарослава I Мудрог. Повод за такву брачну везу наводно је произашао из жеље краља Анрија да избегне „мешање крви”, односно женидбу ближим рођакама, што је црква забрањивала. Ана Кијевска била је за то време образована жена, знала је да пише и, што је занимљиво, потписивала се и у Француској ћириличним писмом као Ана реина (краљица Ана). Била је и прва краљица регент док је њен син Филип И био малолетан. Сматра се да је грчко име Филип, до тада неуобичајено у Западној Европи, наследник престола добио под утицајем краљице Ане која је сматрана потомком византијских царева.

У Француској отворен филмски град

ПАРИЗ, 21. септембра 2012. (Бета-AФП) – У париском предграђу Сен Дени (Saint-Denis) у петак је отворен први филмски град у Француској, a тим поводом ће бити организована свечаност којој ће између осталих присуствовати Софи Марсо, Жан Дижарден, Роберт Де Ниро и Мишел Фајфер.

"Ово је крај велике бизарности. Француска је по филму прва земља у свету, али и једина европска земља која нема могућности да у потпуности обезбеди филмску производњу", рекао је агенцији Франс прес Кристоф Ламбер, директор филмског студија EuropaCorp, у власништву француског редителја Лика Бесона, по чијој је идеји направљен студио.

Режисер филма "Никита" и "Велико плаветнило" је још пре 12 година пожелео да се у    Француској направи филмски град, пошто је 1997. године морао да оде у иностранство, како би снимио свој филм "Пети елемент", зато што у његовој земљи за то није било могућности.

Нови филмски град, који има површину 23.000 квадратних метара, продуцент Алан Терзен (Alain Terzian) назвао је "најлепшом фабриком снова на свету".

Градња Филмског града у Француској је коштала 180 милиона евра.

Почеци стварња филма

Филм, као најмодернија уметност, у великој мери зависи од науке и технологије. Настаје и развија се у уској вези са развојем индустријске технологије, оптичке илузије и тежњом за представљање покрета. Први филм настао је пре више од сто година. Његови творци су браћа Лимијер. Први филм приказан је у Паризу, 28. децембра 1895. године. Трајао је свега неколико минута и представљао је долазак воза на железничку станицу. Приликом пројекције људи су, видевши да им воз иде у сусрет, почели да вриште и беже по сали, не знајући да је то само пројектовано на платну. Исти филм је у Србији приказан шест месеци касније, 1896. Године, у кафани браће Савић код палате Албаније, "Код златног крста".

У почетку, филмови су били кратки, неми (безвучни) и црно-бели.Унапређењем технологије, унапређен је и филм. Крајем 20. века настали су први филмови савремене технологије који делују реалније у односу на њихове претходнике. Тамо где су некада коришћени каскадери, пиротехничари, стручњаци за специјалне ефекте, данас се користе компјутерске симулације. Тако је филм унапређен и модернизован.

Слава ренесансних уметника

Индивидуализам и динамичност су оне особине које се приписују човеку ренесансе, без обзира да ли је у питању кондотијер, владарев повереник, послован човек или верски реформатор. Поједини мислиоци такође су истицали значај друштвене проходности а неки су чак занемаривали значај племенитог порекла у одређивању човековог положаја. Не може се рећи да индивидуализма или друштвене проходности није било и у ранијем раздобљу, познатом као позни средњи век. Знаменита Јованка Орлеанка је отпочела свој успон од обичне сељанчице до личности која је преломила једну војнополитичку ситуацију и постала француска национална хероина. Ипак, оно што је у средњовековној Европи било случај у култури Ренесансе постаће идеал…

Према речима француског историчара Жана Делимоа, сви су велики народи Европе, у тренутку настанка модерног доба, дали свој део изузетних личности. Еразмо Ротердамски, књижевник, филозоф и теолог, био је својеврсно отелотворење интелектуалне силе, звезда на небу европске културе свога доба. Еразмо је био свештенички син, копиле, човек скромног порекла коме су, нарочито на почетку каријере били неопходни заштитници али који је ипак успео да сачуван независност свог деловања. Одбио је понуду Гијома Бидеа да предаје на Краљевском колеџу у Паризу где би му покривитељ био француски краљ Франсоа I а такође је одбио кардиналски шешир који му је нудио папа Павле III. Уметници и интелектуалци су тако успевали да и поред насушне потребе за меценама и често изузетно слабог материјалног положаја имају велики утицај на дешавања у европској политици 15. и 16. века. Аретино се на пример читавог живота издржавао захваљујући финансијској помоћи великаша а лично је презирао племићки сталеж. И Франсоа I и Карло V радили су на томе да придобију његову наклоност а енглески краљ и пољска краљица обасипали су га поклонима. Захваљујући бритком перу и књижевној слави он, који је побегао од куће у тринаестој години и који никада није похађао редовну школу, означаван је још од својих савременика као секретар света.

Ипак и поред тога што су поједини књижевници успевали да стекну велику славу и да својим делима утичу на промене јавног мњења њихова слава је засењена славом великих ренесансних уметника. Биограф ренесанских сликара Вазари је о Леонарду да Винчију записао:

"Видимо да под небеским утицајима пљуште највећи дарови на људска бића, деловањем    које изгледа мање природно но натриродно; онда се на само једног човека прекомерно нагомилају лепота, љупкост, таленат, тако да ма на кој страну се окренуо, сваки његов гест је до те мере божански да баца у заборав све друге људе, и јасно открива његово право порекло, које је божанско и не дугује ништа људском труду. Управо то су људи видели у Леонарду да Винчију."

Двадесетак година након Леонардове смрти Франсоа I је краљу Наваре и групи кардинала рекао да никада на свету није било тако вештог сликара, архитекте и вајара али и великог филозофа какав је био Леонардо. Ипак, и Леонардова слава је била засењена: Рафаел је, нарочито од 1515. године, важио за својеврсног хероја. Он је имао ту привилегију да живи у луксузу а када је умро на Велики петак 1520. године и сам папа Лав X је оплакивао смрт великог сликара. Посебан случај је слава која је пратила живот и дело великог вајара и сликара Микеланђела Буонаротија. Микеланђело се често сукобљавао са својим меценом Јулијем II али је увек долазило до измирења. Шастел истиче да је Микеланђело први велики уметник о коме је састављена биографија за његовог живота и први коме је припала почаст званичне сахране. О њему и његовој слави белешку је оставио и Вазари:

"Ниједан уметник, ма како био изузетан, неће никада превазићи то дело, цртежом или љупкошћу… Микеланђела може победити само он сам."

Лувр

Лувр (фр. Musée du Louvre) је један од највећих и најпознатијих музеја на свету. Налази се на десној обали Сене у Паризу, у првом арондисману. У музеју је изложено скоро 35.000 предмета из периода од праисторије до 19. века. Стална поставка је изложена на површини од 60.600 квадратних метара. Укупан број предмета који припадају музеју је 380.000. Лувр је најпосећенији музеј у свету, кога радним данима посети у просеку 15.000 туриста на дан, од чега су 65 % страни туристи.

Музеј Лувр се налази у Палати Лувр (Palais du Louvre) која је зачета изградњом тврђаве у касном 12. веку у време владавине Филипа II. Остаци тврђаве су видљиви у подруму музеја. Ова грађевина је више пута проширивана и тако се формирала Палата Лувр која је служила као француски двор. Палата Лувр има 3 крила: Ришеље, Виши и Денон.

Године 1682. Луј XIV је одабрао дворац у Версају као своју резиденцију, док је Лувр остао место где је била изложена краљевска колекција уметничких предмета. Од 1692. ту је смештена збирка античких скулптура. Исте године у Лувру је почела да ради Краљевска академија сликарства и скулптуре (Académie Royale de Peinture et de Sculpture). На доградњи Лувра је радило више значајних архитеката (Леско, Ди Серсо, Лемерсје, Ле Во, Перо, Висконти, Гужон и др). За време Француске револуције Национална скупштина Француске је 1791. одредила да Палата Лувр треба да служи као музеј у коме ће се излагати национална ремек дела.

Музеј је отворен 10. августа 1793. када је изложено 537 слика, од којих је већина припадала конфискованој краљевској и црквеној имовини. Због структурних проблема грађевине Лувра музеј је био затворен од 1796. до 1801. Под Наполеоном колекције су знатно увећане и сам музеј је добио његово име (Musée Napoléon). После Наполеоновог пораза код Ватерлоа многа опљачкана дела су враћена претходним власницима. Колекција је обогаћена у време владавине Луја XVIII и Шарла X, док је током Другог француског царства музеј добио око 20.000 нових експоната. Након тога збирке су се стално обогаћивале донацијама и поклонима. Од 2008. колекције су подељене у 8 кустоских одељења: египатске старине, блискоисточне старине, грчке, етрурске и римске старине, исламска уметност, скулптура, декоративне уметности, сликарство, графике и цртежи.

Вино се пије виљушком

За вино постоји изрека да се пије виљушком. Уживање у храни и вину не значи тек тако наручити вино уз јело. Напротив, треба упарити укусе тако да сва чула уживају. Ако имате недоумицу, стручну препоруку у ресторанима даће сомелијери, вински професионалци који предлажу која вина иду уз специфичну храну са менија.

 Професија сомелијера настала је из потребе да се одвоји посао конобара и посао онога ко у ресторану предлаже с којим јелом треба пити које вино. Не иде свака храна уз свако вино. Њихов спој у устима ствара хемијску реакцију и одређен укус. Тражи се сличан тонус и ароме. Уколико за столом има троје људи и једу различиту храну, тешко да само једна врста вина може да послужи. 

Сомелијер је задужен за директан контакт са гостима ресторана, а он је тај који саставља винску листу. У ресторанима нису ретки ни они који долазе са идејом које ће вино пити, и на основу тога наручују храну. 

Црвено вино се не препоручује уз месне производе као што су пршута, кобасица, шунка... Вино “Chardonnay” је на пример, веома захтевно, каприциозно и уз њега треба избегавати свеже поврће, нарочито парадајз. Бело вино “Mont blanc “ је најприлагодљивије и добро се слаже са зељастим стварима. „Мерлот“ се слаже уз црвено месо, које није превише зачињено. Бело лагано вино иде уз лагану храну, а лакша црвена вина слажу се са мање печеним месом. Ако неко жели да уз спанаћ пије вино, савет је да спанаћ буде кремаст, направљен с млеком и запржен на уљу и брашну. Уз ровито јаје не пије се вино .

Стручњаци кажу да је слагање вина и хране најтежа секвенца у винској култури, а Французи за то имају и посебну реч “mariage“, која значи венчавање хране и вина. 

СЛОЖИТЕ ВИНО И ХРАНУ

- Уз предјела, пихтије и намазе иду лагана бела вина са израженим киселинама

- Уз пршуту и сухомеснате производе препоручује се свеже бело вино са воћном аромом или розе

- Густе супе, рижота с сосом од риба или меса, углавном прате бела сува вина, розе и млада црвена вина

- Пржена или похована риба, шкампи с роштиља, са или без соса, изврсни су уз бело суво квалитетно вино

- Рибе печене на роштиљу, ракови, шкољке и кавијар обавезно иду уз јака бела сортна вина или бела ароматична вина

- Бело месо испечено на роштиљу употпуњује се са белим сувим вином

- Уз црвено месо, домаћу и ловну дивљач најбоље иду изразито пуна и  јака, црвена вина

- Десерти углавном иду са слатким, ликерским и пенушавим винима

- За воће је најбољи избор бело слатко, пенушаво вино и ликерски Росе

- Колачи и сладоледи иду добро у комбинацији са специјалним ликерским винима, полусувим пенушавим винима и ароматичним слатким винима.

Пауле Ка: Јесен - Зима 2012/13

Пауле Ка је француски бренд који је 1988. године основао дизајнер Серге Цајфингер. Иако рођен у француском Лилу, Цајфингер је детињство провео у Бразилу, да би се у Француску вратио када му је било 13 година. Инспирацију проналази у бојама свог детињства, али и у елеганцији Аудреј Хепбурн и Џеки Кеннеди. Отуда су префињеност и елеганција најупечатљивије карактеристике бренда Пауле Ка, а мала црна хаљина и машна свеприсутни елементи. Бела и црна кроз сезоне бивају комбиноване са мохохроматским акцентима и пастелним тоновима. Пауле Ка се игра контрастима, волуменима и симетријом и заговара забаван и заводљив стил.

Кампања за јесен-зиму 2012/13 изгледа као да је пренета са филмског платна. Гламурозна и у ретро стилу, враћа нас у шездесете и води у Берлин. Фотографију потписује Венетиа Сцотт, а бразилски топ модел Царолине Трентини блиста у улози путнице.

Тур де Франс

Догађај за који знају и они којима бициклизам није омиљени спорт и који предтсваља најпопуларније бициклистичко такмичење на Свету је трка око Француске или Тур де Франс. Ово године је одржан 99. пут, и трајало је од 30. јуна до 22. јула. Организатор овог великог спортског догађаја је бициклистички савез Француске. Прва трка је одржана давне 1903. године, а једино су Први и Други светски рат били узрок њеног одлагања.

Велике бициклистичке трке током године традиционално се одржавају и у Италији и Шпанији, али је Тур де Франс најдужа и најнапорнија трка овог спорта. Учесници трке су најбољи професионални бициклистички тимови и неколико екипа које добију тзв. вилд цард (специјални позив) од организатора. Међу земљама учесницама највише победа имају Французи (36), Белгијанци (18) и Шпанци са 12 тријумфа. Што се тиче појединаца, најуспешнији учесник највеће бициклистичке трке је Американац Ленс Армстронг, Који је у периоду од 1999. до 2005. године доминирао овом стазом и освојио 7. узастопних титула. Далеко иза њега са 5. победа налазе се: Зак Анкетил, Еди Меркс, Бернар Ино и легедарни Шпанац Мигел Индураин (први такмичар који је везао 5 узастопних победа.).

Организатори су саопштили да ће у трци учествовати више од 200 такмичара који ће покушати да освоје традиционалну жуту мајицу која се додељује победнику трке. Поред жуте, зелену мајицу добија најбољи спринтер, белу, најбољи млади такмичар, тачкаста мајица припада најбољем пењачу.

Програмом трке предвиђена је 21. етапа: 9 равних, 5 планинских, 4 средње планинских и 3 индивидуалне временске Етапе. Бициклисти ће имати два слободна дана, 10. и 17. јула. Старт трке је У Белгијском граду Лијежу,  а циљ на Јелисејским пољима у Паризу. По први пут трка је ове године пролазила кроз још једну Земљу - Швајцарску. Укупна дужина трке је 3.497км.

Пoзнати француски музичари

Eдит Пиаф или право име Едитх Гиованна Гассион (19. децембра 1915 - 10. октобра 1963) je чувена француска певачица шансона и национална музичка икона. Названа је Едит по погубљеној енглеској сестри Едит Кавел, а презиме Пјаф, што на француском значи врабац, добила је захваљујући надимку 20 година касније. Од треће до седме године била је слепа. Своју каријеру започела је певањем по улицама Париза. Њена музика је често повезана са њеним трагичним  животом а изводила је углавном баладе које су је и прославиле. Данац у Француској постоји музеј који је њој посвећен. Умрла је од рака 1963.године.

Шарлес Азнавоур правог имена Шахноур Варенагх Азнавоуриан (Париз, 22. маја 1924.) je француски аутор, koмпозитор, шансоњер и глумац јерменског порекла. Занимљиво је да га је открила управо Едит Пјаф. Познат је по томе да врло успешно спаја ритмове џеза са шансоном, а његов необичан глас, готово на ивици сламања, највише доприноси његовој популарности. Азнавоур говори и јако често пева на пет језика - француском, италијанском, енглеском, шпанском и немачком. Толико је лингвистички надарен да пева и на пуно разних дијалеката, поготово на француском и шпанском језику.

Миреј Матје је једна од најтиражнијих француских певачица икада. Рођена је 22. јула 1946. у  Авињону, на југу Француске. Живела је у сиромашној породици, у којој је било четрнаесторо деце. У црквеном хору је почела да пева у четвртој години живота. Са 13 година је напустила школу и запослила се у локалној фабрици. Сву зараду је трошила на часове певања. У  17. години је победила на такмичењу младих певача, које је организовала државна телевизија. Наредне године је изашла њена прва плоча, а међу песмама се нашао и један од њених највећих хитова Мон Цредо. Након тога, низали су се велики хитови.

ЗАЗ је уметничко име певачице Изабел Жофруа (Исабелле Геффроу) која у својим наступима комбинује џез и француске шансоне. Њен глас подсећа на Едит Пјаф и сродне певачице француске градске музике (шансона). Каријеру је започела као певачица блуз бенда „Фифти Фингерс“ 2001. године, али свој рад наставља у многобројним џез квинтетима. Каријеру даље наставља у бенду „Дон Диего“ одакле надимак „Заз“ и потиче. Певала је на улицама Монмартра и по њеним речима „рекордна зарада је била 450 еур.

Најлепши замкови у Француској

Замак у Вансену, близина Париза, Француска

Овај замак у француском граду Вансену је саграђен Између 1340. И 1410. године за Луја VII и био је ловачка кућа. Велики део Замка је унштен a његов садашњи изглед је добијен реконструкцијом из 14. века. Када је Краљевска породица напустила овај замак, он је постао  део Фабрике порцелана. Замак је ограђен и има три велике капије.

Мон Сен Мишел, Француска

Мон Сен Мишел се налази на ушћу реке Кеснон. Некада је био црква и саграђен је на захтев Бискупа Авранша 16. Октобра 709. године. Током 11, 12.., и 13. века манастири у романичком стилу су подизани на већ постојећим капелама. Током Стогодишњег рата, цркве су морале бити ​​заштићене војним утврђењима па је тако замак бивао све већи и већи. Током Француске револуције је постала је затвор а коначно је обновљен крајем 19. века.

Версај, Париз, Француска

Саграђена је као ловачка кућа за Луја XIII а онда га је његов син Луј XIV проширио 1682. Версајска палата се налази у предграђу Париза у регији Лле-де-Франце. Има преко 2,000 просторија и прозора и колекцију од 6,123 слике и 2,102 скулптуре.

Версајска палата је постала симбол апсолутне монархије у Француској.

Шенонсо, долина Лоаре, Француска 

Ово је један од најлепших замака у долини Лоаре. Имао је неколико власника пре него што га је купио Хенри II. То је био његов поклон љубавници Диане де Поитиерс. Данас се у овом замку налази музеј воштаних фигура где се налазе и фигуре битних дама овог замка.

Самбор, долина Лоаре, Француска

Саградио га је краљ Франсоа I у 16. веку. Овај замак је мешавина средњовековне француске архитектуре и ренесансе. Самбор је такође био ловачка кућа али се то временом променило. За краља Франсоа ово величанствено здање је било симбол његове моћи и богатства и често је правио окупљања у овом замку на која су долазили чак и његови непријатељи.

Астерикс и Обеликс

Једно село непокорних Гала и даље се успешно одупире освајачу, кад су педесетих година пре нове ере легије римског војсковође и државника Гаја Јулија Цезара освојиле простране територије Галије. У томе главну улогу имају јунаци овог стрипа: Астерикс, плавокоси, омалени, храбри и лукави ратник и Обеликс, огроман ратник великог срца у својим препознатљивим плаво-белим панталонама и са риђим плетеницама.

Астерикс се први пут појавио 1959. а први стрип албум је изашао 1961, године после излажења неколико епизода у магазине Пилот. Штампано је само 6000 примерака да би већ следеће године тираж порастао на 20 000. Велики пробој овог стрипа десио се 1965. после објављивања епизоде ​​у којој Гали посећују Египат да би помогли Клеопатри. Да ли због занимљивости приче или Клеопатриног носа, број продатих примерака почиње редовно да премашује миллион, тако да Астерикс постаје најтиражнији стрип јунак тог доба.

Астерикс је рађен у жанру комичног историјског стрипа. Радња се дешава у 44 гпне у време кад је Галија била покорена од стране Римљана. Међутим једно галско село наставља да се супротставља, одупирући се њиховој најезди захваљујући чаробном напитку које прави сеоски друид, који им даје надчовечну снагу, тако да за њих "млатити Римљане" представља праву забаву. Обеликс је као мали упао у казан са чаробним напитком, па му он више није ни потребан (иако он стално тражи своју порцију). С друге стране, Римљани патролирање у близини галског села доживљавају као својеврсну казну јер то обично завршава гадним батинама.

Астерик и Обеликс у својим авантурама нису само у Галији већ стижу и до Египта, Британије, Корзике, Швајцарске, Белгије па чак и до Америке. Непријатељи Астерикса и Обеликса су на првом месту Римљани са Јулијем Цезаром на челу, али се сусрећу и са неустрашивим Нормана, Готима као и Викинзима. Такође често се сусрећу и са пиратима чији брод готово увек страда. Такође, снимљен је и филм о Астериксу.

У стрипу се појављују разни занимљиви ликови, међу којима и Клецевикс, живахни страчић који не воли никога ко није из његовог села. Он то отприлике овако дефинише: "Знате ме, ја немам ништа против странаца. Неки од моји најбољих пријатеља су странци. Али, конкретно, ови странци нису из нашег села ".

Аутори овог сјајног стрипа препуног сатире су Рене Гошини (Рене Госцинни) и Алберт Удерзо. Занимљиво је да су су се Астерикс и Обеликс у првом појављивању на овим просторима 9. 10. 1966. у Политици Експрес звали звездој и Трбоје, Галија је била Медовина, а село у којем се одиграва радња Мала Мокра Медовина. Многе Астерикс авантуре су екранизоване, што као цртани, што као играни филмови. Удерзо је законски средио да ниједан цртач или сценариста не може да након његове смрти преузме рад на Астериксу. Тако ће након њега Астерик престати рад на Астерику, али нам иза њега и Гошинија остаје преко тридесет непоновљивих прича - списак стрипова објављних и код нас у оквиру астериксовог забавника.

Знање страних језика одржава мозак младим

Разни су разлози из којих људи уче стране језике: јер им се неки од језика свиђа, јер желе упознати културу те земље, због бољих пословних могућности, живота у иностранству, жеље за новим знањима и сл. Али према неким истраживањима спроведеним у Тел Авиву, постоји још један добар разлог за учење страних језика: познавање више страних језика помаже у успоравању старења мозга.

Ово је истраживање спроведено међу испитаницима у доби 75-95 година и резултати су показали да је мозак оних испитаника који су знали више страних језика у много бољој форми. Здравље мозга, показало се, није зависило од степена образовања него искључиво о броју страних језика којима су испитаници владали. Штавише, неки од испитаника с бољим резултатима били су изузетно ниског образовања, али са активним знањем више страних језика. Дакле, ако образовање помаже спречити старење мозга, чинилац који у томе помаже још више страни језици су.

Ови су резултати заправо сасвим логични јер особе које говоре више језика чешће вежбају когнитивну сферу мозга од особа које се служе само једним језиком, због чега постоји мања могућност да ће у старијој доби имати когнитивних проблема. Истовремено коришћење више језика помаже у стварању нових веза у мозгу те га тако одржава у форми.

Због тога је учење и коришћење страних језика корисно у било којој животној доби, ако већ не из других, онда барем из здравствених разлога.

Речи француског порекла у српском језику

10 ДОБРИХ РАЗЛОГА ДА НАУЧИТЕ ФРАНЦУСКИ

1. Француски се говори у целом свету

Више од 200 милиона људи на пет континената говори француски језик. Франкофонија обухвата 68 држава и влада. Француски је најраспрострањенији језик после енглеског и девети по својој употреби у свету. То је једини језик који као и енглески можете научити у свим земљама света. Француска располаже са највећом мрежом културних установа у иностранству где се одржавају часови француског језика за 750 000 полазника.

2. Језик који пружа већу могућност запослења

Говорити француски и енглески Вам даје веће шансе при проналажењу запослења на међународном тржишту рада. Познавање француског језика даје Вам могућност запослења како у француским фирмама у Француској и иностранству тако и у франкофоним земљама (Канада, Швајцарска, Белгија, и на афричком континенту). Француска је пета комерцијална сила, и трећа земља по ангажовању страних инвеститора, и спада у економског партнера првог реда.

3. Језик културе

Француски је међународни језик кухиње, моде, позоришта, визуелних уметности, плеса и архитектуре. Говорити француски, значи пре свега имати приступ свим оригиналним верзијама познатих француских и франкофоних књижевних текстова, као и филмовима и песмама. Француски је језик Виктора Игоа, Молијера, Леополда Сендара Сенгора, Едит Пиаф, Жан-Пола Сартра, Алена Делона као и Зинедина Зидана.

4. Језик путовања

Француска је најпосећенија земља на свету са 70 000 000 посетилаца годишње. Са знањем француског језика пуно је пријатнија посета Паризу и осталим регијама Француске (од благе Азурне Обале па све до снежних врхова Алпа, пролазећи преко дивљих обала Бретање) као и боље разумевање културе, менталитета и умећа живљења на француски начин. Француски ће Вам бити користан при посети Африци, Швајцарској, Канади, Монаку, и Сејшелима …

5. Језик који ће Вам омогућити студирање на француским универзитетима

Говорити француски Вам омогућава да студирате у Француској на реномираним универзитетима или на високо рангираним високим школама за економију и инжињерство, високим школама у Европи и свету. Ученици са познавањем језика могу конкурисати за стипендије француске владе које се додељују за трећи степен студија свих дисциплина у Француској које Вам обезбедјују признате интернационалне дипломе.

6. Језик међународних односа

Француски је радни језик као што је и званични језик у Уједињеним Нацијама, у Европској Унији, у Унеску, у НАТО-у , у Међународном Олимпјском Комитету, Међународном Црвеном Крсту… као и у међународним правним институцијама у Стразбуру, Бриселу и Луксембургу.

7. Језик који се отвара према свету

После енглеског и немачког, француски је трећи језик на интернету испред шпанског. Разумевање француског Вам омогућава комуникацију са франкофонима на свим континентима и пружа Вам другачији поглед на свет и информисање на француском језику преко међународних медија (ТВ5, Франце 24, Интернационални Радио Француске).

8. Језик занимљив за учење

Француски је једноставан језик за учење. За његово учење постоје многобројне интересантне методе било да сте дете или одрасла особа. Јако брзо ћете постићи ниво за основну комуникацију.

9. Језик који ће вам помоћи да научите друге стране језике

Учење француског језика ће Вам помоћи да научите друге стране језике, нарочито романске језике (шпански, италијански, португалски, румунски) али и енглески, с обзиром да је француски дао 50% основе речника савременом енглеском језику.

10. Језик љубави и духа

Француски је пре свега задовољство учити, јер је то леп, богат и мелодичан језик кога често називамо и језиком љубави. Француски је такође аналитичан језик који уобличује мисли и развија критички дух, што је од изузетне важности у дискусијама и преговорима.

Allons en France 2007 Pourquoi apprendre le français?